Sve dokone dame, da parafraziramo Tolstoja, ubijaju dosadu na različite načine, samo je Vesna Pešić jednako dokona svaki dan. Tako poštovana gospođa — godinama, a i pred ovu Novu godinu — na istovetan način pokušava da sruši nepostojeću „Veliku Srbiju“.
Kad se čovek, pa i Vesna Pešić, uhvati ukoštac sa imaginarnim problemom, pritom po svaku cenu hoće da ga reši, na koncu rezultat bude imaginarno od imaginarnog. Međutim, bivša ambasadorka u Meksiku, bivša predsednica Građanskog saveza Srbije, bivša narodna poslanica, bivša borkinja za ljudska prava — koja je onomad u žaru te borbe određivala gde je prava domovina Emira Kusturice, bivša predsednica političkog saveta LDP-a… I sadašnja objavljivačica tekstova na sajtu „Peščanik“, to ne vidi kao imaginaciju, već kao surovu stvarnost. I bori se protiv nje konstantno.
Upozoravao je Andrić
Tako dotična, dok pesak polako curi, piše da „pristup koji su uglavnom primenjivale sve vlade posle 5. oktobra karakteriše sinkretička svest koja spaja dve nespojive ideje. Ideju o srpskom ujedinjenju čije srce kuca kosovskim zavetom i ideju o evropskoj Srbiji kao modernoj ustavno-pravnoj demokratiji“.
Njeno je pravo da joj kosovski zavet nije spojiv sa evropskim vrednostima, a i ne ide da mi gospođu, da tako kažemo, sa iskustvom učimo šta su vrednosti, šta Evropa, a šta predstavlja kosovski zavet. Ali, pojasnićemo neke druge stvari i probati da polemišemo sa najnovijim štivom poštovane gospođe.
Poslužićemo se internet enciklopedijom, u kojoj piše da sinkretizam predstavlja formiranje teorije nekritičkim spajanjem pojmova, ideja, zakona i činjenica koje potiču iz različitih teorijskih sistema i koje su međusobno inkompatibilne. Dalje se kaže da je u psihologiji ova pojava karakteristična za rane stupnjeve saznajnog razvoja deteta kad se neke pojave i fenomeni, koji su samo perceptivno, prostorno, vremenski, ili pak samo asocijativno, subjektivno povezani, smatraju za objektivno, realno povezane.
Tu smo. I Adrić je pisao da su deca i iskusniji, da ne kažemo stariji, ljudi veoma slični. Dakle, sve je stvar percepcije. Gospođa Pešić subjektivno povezuje, a onda te zaključke svima nameće kao objektivnu sliku.
Tako ona i bivšeg predsednika Srbije Tadića, i sadašnjeg premijera Srbije Vučića optužuje da nastavljaju politiku Slobodana Miloševića. Naime, prema analizi Vesne Pešić, Boris i Aleksandar su krivi jer je Tadić imao parolu „i Kosovo i EU“, a Vučić koristi formulaciju „neke poštujemo, a neke volimo“. Za to vreme, svi đuture u državi nisu kadri da reše državni rebus koji je, kako gospođa Pešić perceptivno zaključi, nerešiv već dva veka.
Gresi premijera Srbije
Vučićem se više bavila, a njegovi gresi sastoje se u tome što je premijer — posle izjave američkog ambasadora Majkla Kirbija da SAD pod normalizacijom odnosa Beograda i Prištine podrazumevaju da Kosovo postane članica UN — odgovorio da Srbija poštuje SAD kao svetsku velesilu, ali da ima svoju politiku, nje se drži i od nje neće odustati. Verovatno je premijer trebalo da se vodi sinkretičkom svešću Vesne Pešić, pa mu ona ne bi zamerila sinkretičku svest Slobodana Miloševića. Ko će ga znati, čudni su putevi imaginacije.
Drugi Vučićev greh, opet prema gospođi Pešić, jeste najava da će Vlada Srbije prisustvovati obeležavanju 9. januara, Dana Republike Srpske. Tim povodom dotična citira premijera koji je valjda rekao „BiH poštujemo, a RS volimo“ i ovu formulaciju naziva nepristojnom.
Kasnije, u daljem spasavanju mira u regionu, gospođa Pešić pominje da su srpski poslanici napustili BiH parlament onog 9. januara i rešili da se, kako sinkretički zaključuje, razgraniče sa Muslimanima i Hrvatima, zatim nalazi neku izjavu Radovana Karadžića, gde je on navodno rekao da se tog dana slavi pobeda nad Turcima… i tako redom, a sve u duhu: Srpska je genocidna tvorevina.
Doista, Vesna Pešić to eksplicitno ne kaže, ali valjda i mi imamo pravo na percepciju njenog kazivanja i čitanje između redova. No, dotična zato koristi druge oštre reči, pa tako najavu posete Srpskoj naziva provokacijom i bezobrazlukom i optužuje premijera da cepa BiH.
Raspakovana Druga Srbija
Sinkretičku analizu poštovana gospođa Pešić završava poentiranjem kako Srbija i dalje „gazi preko linija koje bi trebalo da je odvoje od zločina i loše prošlosti“ i konstatuje da je „pomiriteljska politika za tili čas nestala i sišla sa velike pozornice“. Govoreći o sinkretizmu onih koji su vladali i vladaju Srbijom, dotična je postigla kontraefekat i pokazala da je glavno sredstvo jurišnika političke doktrine koju ona personifikuje, upravo sinkretizam.
Zahvaljujemo što nas podseti na ovaj, ne samo lingvistički, termin. Njime se najjednostavnije pojašnjava sve ono za šta se zalažu njeni istomišljenici — nakalemićemo nemoguće, spojićemo nespojivo, koristiti različite aršine i pritom ćemo gromoglasno druge optužiti da čine ono što mi radimo.
U takvoj percepciji (političke) stvarnosti bezobrazno je poštovati Dejton koji uvažava Srpsku, a nije bezobrazno kad činovnik neke države u tuđoj državi kaže da Srbija treba da dozvoli takozvanom Kosovu stolicu u UN. Još bezobraznije je tu „sugestiju“ oberučke ne prihvatiti. Provokativno je ići u Srpsku, a nije provokativno terati premijera da trči ispred rulje koja hoće da ga linčuje. Getoizacija srpske manjine na Kosmetu je normalna… Nepristojno je reći da ove poštujemo, a da ove druge volimo, jer bi valjda dokaz da ove stvarno poštujemo bio da ove iskonski mrzimo i to delima dokazujemo.
„Neraspakovan paket“, naslov je kazivanja u kojem je Vesna Pešić pokušala da raspakuje političku doktrinu „Velike Srbije“, ali je raspakovala i dodatno ogolila političku doktrinu svih onih koji smatraju da je jedina, normalna i prava Srbija, ona i onakva država koja je svedena na Beogradski pašaluk. Mada i tada…
