— U Pekingu je bilo zaista veličanstveno. Pokazalo se na kom su nivou trenutno odnosi Srbije i Kine, zasnovani na dugogodišnjem prijateljstvu, saradnji, strateškom sporazumu koji Kina izgleda više ceni i poštuje nego sama Srbija. Oni umeju da cene to što smo mi poslali pripadnike garde na Vojnu paradu, pošto su zvali predstavnike država za koje smatraju da su podneli mnogo žrtava u Drugom svetskom ratu, za koje smatraju da su bile napadane i da su definitivno odlučujuće na kraju rata prelomile u korist saveznika i slomile Hitlera. Kinezi su pre toga morali sa Japancima da dovrše tu dugogodišnju operaciju koja je završena uz učestvovanje Crvene armije, koja je ušla u severnu Kinu, što je kada je o tome govoreno u predstavi bilo propraćeno veličanstvenim aplauzom u sali. Očigledno su Kina i Rusija uspostavile veoma prijateljske odnose koje teško da će ikada iko moći da razbije.
Prilikom posete Kini imali ste priliku i da razgovarate sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom. Možete li nam reći o čemu?
— Predsednik Putin i ja koristimo svaku priliku, kao što je to bio slučaj na Paradi pobede u Moskvi i otvaranju Evropskih igara u Azerbejdžanu, da razgovaramo o dosadašnjoj i budućoj saradnji. O načinu na koji Srbija i Rusija ostanu sinonim jedinstva — kada pomenete Srbiju, odmah možete uz nju da stavite Rusiju i obrnuto. Ja sam se najpre zahvalio predsedniku Putinu za glasanje na sednici Saveta bezbednosti, protiv Rezolucije koja bi zločin počinjen u Srebrenici upisala u istoriju čovečanstva kao sinonim za genocid. Time bi svi drugi divni narodi, koji su bili žrtve genocida, prosto bili gurnuti u drugi plan. Na primer, kineski narod u Nanđingu, gde su Japanci za manje od mesec dana ubili oko 300 000 ljudi. Da ne pričamo o Jermenima, o Rusima, o Africi, o američkim Indijancima, ili o genocidu nad Srbima, koji su vršili i Hrvati i Nemci streljajući 100 ljudi za jednog čoveka. Sve bi to bilo gurnuto u stranu i izvukla bi se jedna piramida zločina genocida koja bi se zvala Srebrenica. Predsednik Putin mi je odgovorio sa samo dve reči: Prijatelj — prijatelju!
Da li ste planirali i posetu Moskvi, koja bi, prema diplomatskom protokolu, trebalo da se organizuje kao uzvratna zvanična poseta predsedniku Putinu.
— Da, i o tome je bilo reči, ja sam rekao da ću se prilagoditi terminu koji njemu odgovara, a on je odgovorio: „V lюboe vremя. Kad god poželite!“
Zanimljivo je da sam mu ranije, kad sam bio u zvaničnoj poseti Moskvi, onako u razgovoru, blago savetovao da počne da dolazi na sednice generalne Skupštine Ujedinjenih nacija, zato što mi je već bilo mrsko da slušam sve te napade na Rusiju. Počeli su bili prošle godine u septembru. Tada je već Rusija označena kao nacistička Nemačka, Vladimir Putin upoređivan sa Hitlerom, čak i sa govornice na sednici generalne Skupštine UN. Rekao sam mu: „Gospodine predsedniče, mislim da grešite što ne odete tamo da odgovorite na sve to“. On je rekao: „Ne, tamo ne idem. Ići će Lavrov, ministar spoljnih poslova“.
Sad mi je rekao da će ove godine ipak ići na sednicu Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. To će, po mom mišljenju, biti istorijska sednica, kao što je bila i ona kada je Hruščov, navodno, izuo cipelu i lupao njome o sto, govoreći da Rusiju niko ne sme da ponižava jer je ona velika zemlja.
Mislite da će i Putin izuti cipelu?
— Ne, naravno, ali mislim da će to krajem septembra biti zaista parekselans događaj u Njujorku i da će mnogi na Zapadu shvatiti da se time što se igraju sa Rusijom, sa njenim osećanjem vrednosti, njenim ponosom, u stvari igraju sa desetinama miliona, stotinama miliona ljudi, a potom i sa svetskim mirom i bezbednošću. I da bi im bilo mnogo bolje da sarađuju sa Putinom jer to može da podigne svet, nego da se sa njim svađaju jer to može da sruši svet.
Kako komentarišete to što se ruskim zvaničnicima zabranjuje odlazak u inostranstvo na međunarodne skupove? Primer Valentine Matvijenko…
— To je zaista presedan. Oni možda mogu da se igraju sa funkcionerima nižeg ranga. Bivalo je toga u odnosima Amerike i EU i prema nama, dešavalo se da se na diplomatski pasoš ne dobije viza, i da se zbog toga propusti neki važan skup. Međutim, sednica generalne Skupštine UN nije američko pitanje i bio bi presedan da uskrate vizu predsedniku jedne države, koji dolazi na sednicu generalne Skupštine UN. Smatram da bi to onda bio kraj dobrih odnosa među velikim silama u svetu.
Da malo promenimo temu — u poslednje vreme Evropa je zapljusnuta talasom migranata. Ogroman je Pritisak i na Srbiju. Hoćemo li mi to moći da izdržimo? Hoće li priliv tolikog broja izbeglica promeniti krvnu sliku Evrope?
— Ja ne mogu da utičem na tu politiku zato što je ona apsolutno u rukama Vlade. Svoj stav o tome izneo sam pre puta u Kinu, ali moj stav nije odlučujući i ako se Vlada sa njime slaže i ako se sa njim ne slaže, ona mora da kristališe svoj stav. I taj stav bi trebalo svakako proveravati možda i pred Narodnom skupštinom Republike Srbije. Migranti postaju srpski problem, a nisu srpski problem. Nisu oni iz Afrike zapucali zbog nas. Nismo im mi odneli ni rude ni bogatstvo, nismo ih mi bombardovali, nismo im mi uništili čitav poredak, nismo im oborili cenu nafte… Mi zaista sa svim tim narodima i državama imamo istorijski izvanredne odnose. Ista muka nas je pritiskala. Oni su bili bogatiji od nas.
Mislite li da je to bogatstvo uzrok brojnih ratova u svetu? Slavimo godišnjice pobede nad fašizmom, a drugi sukobi kao da nikad nisu ni prestajali…
— Moguće je da je to razlog. To njihovo bogatstvo pod zemljom i njihova nespremnost da shvate da bi to moglo da bude uništeno. Čini mi se da je Iran to ranije shvatio. Zato je pripremio nekakvu pretnju koja ih je sprečila da ga unište potpuno. Kao što je i Sirija na vreme nabavila dobre odbrambene sisteme, pa se niko ne usuđuje da krene u vojnu intervenciju protiv nje, nego je muče podržavanjem i pomaganjem onih koji su sada svetski problem. Pitao sam generalnog sekretara parlamentarne Skupštine Saveta Evrope šta će da radi Mađarska ili bilo koja druga evropska zemlja ako oni u hiljadama krenu preko granice i obore tu ogradu koja je podignuta. Da li će to Evropa da puca na migrante? Hoće li da ih pobije? Zašto bismo mi zbog toga morali da trpimo posledice, kada njih 90 odsto traži samo četiri zemlje u Evropi. I te zemlje u svojim muzejima imaju i dinosauruse i mamute. To nije bilo iskopano sa teritorije njihove zemlje, kao što smo mi našli dinosaurusa u Kostolcu. Ne, oni su sve to opljačkali, sviđalo im se, ubijali su zbog toga. I narod je krenuo za svojim bogatstvom. Bolje bi bilo da im tamo grade fabrike, i oni bi svi ostali u svojoj zemlji da lepo žive. Ovako će naći načina da se nasele po Evropi. Srbija im nije želja, jer ako bi ostali u Srbiji ne bi ispunili cilj zbog koga su i pošli. Nisu oni pošli da bi bili na obroku Crvenog krsta i dobili jedan tanjir nekog jela danas. Oni su pošli da nađu posao, da nađu svoje rođake koji tamo već žive, da nađu egzistenciju, da govore jezike okupatora koji su bili kod njih vekovima. I ko ozbiljno o tome razmišlja neće sigurno ostaviti Makedoniji, Srbiji, Crnoj Gori, BiH da taj problem reši. Mi taj problem ne možemo da rešimo, imaćemo velike probleme, ali ćemo se truditi da uslovi kod nas ne budu nečovečni. Čuo sam da ti ljudi kada se probiju preko planine između Bugarske i Srbije kažu: „Samo nas ne vraćajte u Bugarsku!“ Ko zna šta se tamo dešava sa njima, u toj demokratskoj zemlji, članici EU, kada oni tako reaguju.