Nema opozicije jer je došlo do zamora ideja. Sve političke stranke koje su danas opozicija SNS-u, imale su maksimum za realizaciju ideja kojima su se dokazivale dok su vršile vlast, kaže Tomislav Nikolić u intervjuu Sputnjiku, odgovarajući na pitanje kako to da vladajuća partija gotovo i nema opoziciju.
— Situacija nikad nije bila gora. Danas SNS ispravlja, ponekad sa greškom, ponekad uz nove teškoće, greške koje su načinjene ranije. Oni koji su bili na vlasti pojavljuju se kao kritičari stanja u zemlji, pri čemu je vrlo lako dokazivo da su oni doveli do tog stanja. I sada im narod više ne veruje. Ne valja kada nema dobre opozicije. Ne valja kad nema alternative. Život bez alternative nije život. Politička scena mora da rađa novi život, inače postaje bara.
Izgleda da je SNS danas ono što je nekada bio Socijalistički savez. Opozicija, koje nema izvan SNS-a, zapravo je u SNS-u. Tako imamo ministre koji su, kako ih kolege optužuju, špijuni, izdajnici, predsednik i premijer su dva najcrnja neprijatelja…
— To je sada već stvar medijskog prostora. U njemu je došlo do zagađenja i tiraž se povećava na osnovu ekskluziviteta, senzacionalizma, vulgarnosti, izmišljotina ili priča o nečemu o čemu ne treba previše da se priča. Naslovne strane su pune oceubica, silovatelja, preselio nam se rijaliti i u novine.
A situacija u partiji?
— Ja nisam tri i po godine u partiji. Mislim da sam poznavao veliku većinu svih aktivista, da ne pričam o funkcionerima partije. Danas je to organizam koji je za ove tri i po godine preuzeo vlast. Ako je nalazio u svojim redovima kadrove za to, verovatno da ih je postavljao, ako nije, tražio je stručne kadrove koji su bili ili nestranački orijentisani ili u drugim strankama. Imate ljude koji vrše funkcije koja god stranka da dođe na vlast, jednostavno predstave se kao oni bez kojih se ne može. I onda počnu da se u ime stranke pojavljuju i neki koji ne znaju šta je politička stranka, šta se iz stranke iznosi, a šta ne, šta je odluka stranke na koju u njoj nema javnih prigovora. Pritom, imate ljude kojima ne znači ništa što sam ja sa tim ljudima dvadeset i više godina, što sam osnovao SNS, što sam je doveo do pobede na izborima, a zatim se sklonio.
Jesu li to oni koji neće da kažu imena, a kažu da predsednik ništa nije uradio za evropske integracije, da ovde ništa ne radi, da samo kvari…
— Ne mogu da kažem da li će to da utiče na mene da li ću da budem predsednik ili neću. Da sam emotivno reagovao na doček u medijima otkako sam izabran za predsednika, mislim da ne bih dugo ni bio predsednik. Ja sam imao ideju i u velikoj meri, zahvaljujući svom radu, uspeo sam da uradim nešto što drugi predsednici možda ne bi uspeli i što, kada im se bude pružila ta prilika, možda neće uspeti da urade. Ako od mene očekuju da vodim vladu, da se mešam u rad ministarstava, onda bi me napadali zbog drugih stvari. Ne bi rekli da ništa nisam uradio, nego — šta se meša u ono što nije njegov posao. Striktno sam razdvojio ustavne nadležnosti Vlade i predsednika i tako se i ponašam.
Osećate li podršku naroda?
— Mnogo manjkavosti sam video u sistemu u kome predsednika direktno bira narod, a Vlada vodi spoljnu i unutrašnju politiku. Ali tu ima nešto sa čim drugi ljudi ne računaju, a to je da mi se sa velikim uvažavanjem obraćaju predsednici ili ljudi iz drugih država u kojima su predsednici birani direktno, jer to u tim državama podrazumeva pravo da odlučujete o mnogo toga. Postavlja se pitanje — zašto narod bira predsednika ako on nema pravo da odlučuje o mnogim pitanjima? Kada smo donosili Ustav Srbije ja sam bio zagovornik da predsednika bira parlament većinom od 126 poslanika, a da ne može da ga razreši bez dvotrećinske većine. Da se ne bi parlament igrao sa predsednikom i da ne bismo svaki čas menjali predsednika. Međutim, to još uvek nije promenjeno i pitanje je da li može da se promeni Ustav, koji mora da bude menjan zbog EU. To treba dobro pripremiti da narod bude ubeđen da donosimo bolja rešenja. Jedva smo i ovaj Ustav promenili iako smo svi, i vlast i opozicija, ubeđivali narod da donosimo bolja rešenja.
Čak je i pokojni patrijarh Pavle morao da izađe, da ga snime kamere po podne… To je bila brza komunikacija i molba Njegovoj svetosti da izađe na biralište, iako nikada to nije radio, jer nije izašlo dovoljno birača. Možda je to i prelomilo, daj bože da jeste i neka on ostane upamćen i po tome.
Partija?
— O političkom životu i partijama verovatno znam više od mnogih, ali o tome šta se dešava u bilo kojoj političkoj stranci u Srbiji ne znam ništa. Zamrzao sam čak i svoje članstvo u SNS-u.
I prijatelje?
— Prijatelje nisam, oni su na sve strane, a kao prijatelje prihvatam čak i one koji me kritikuju. Ne znam zašto, valjda misle da sam u sukobu sa Vučićem.
Jeste li?
— Ja nisam ni u kakvom sukobu. Gde smo mi to imali različite stavove, izuzev jedne ideje oko koje smo suprotstavili stavove u javnosti, a to su bili vanredni izbori? Kada je izostala podrška predsednika Vladi za mere koje Vlada čini, posebno za one sa kojima sam bio unapred upoznat? Bilo bi nemoralno sa moje strane da ja posle toga ne podržim Vladu, a bio sam upoznat i na sastanku rekao da mi se čini da su to dobre mere. Ja nemam sukob sa Aleksandrom Vučićem, nema ni on sa mnom, ali u svojim glavama neki ljudi koji nas dele računaju da uz mnogo bliže stavove prema Aleksandru Vučiću mogu da ostvare svoje ambicije, pošto ja zaista ne mogu da utičem na to gde će ko biti postavljen, ko će da vodi koje javno preduzeće, ko će da bude ministar. To nije u mojoj nadležnosti, ako se Aleksandar konsultuje sa mnom, konsultuje, ako ne — on to sve sam može da vodi i ja to nikada neću da kritikujem. Jednostavno, opredelio sam svoje mogućnosti, svoje ustavne nadležnosti, izašao iz stranke i ko sam ja da sada dođem i u stranci nekog raspoređujem, a tri i po godine nisam brinuo kako su, da li su zauzeli neki stav, kakva im je popularnost u narodu. Popularnost SNS-a jeste na našim korenima i onome što smo radili, ali uglavnom je na onom što stranka sada radi. I popularnost i nepopularnost zavisi od onoga što tog dana radite.
Čini se da su kritičari ipak uticali na Vas, jer kada smo poslednji put razgovarali rekli ste da biste želeli da se opet kandidujete. Sada ste rekli — neće me još dugo gledati. Da li se dvoumite zbog toga ili imate druge razloge?
— Ako bih bio u ovakvoj zdravstvenoj situaciji, mogao bih da se kandidujem. O tome ćemo razgovarati Aleksandar Vučić i ja — o tome da li sam potreban Srbiji ili nisam. Meni zaista nije potrebno da budem predsednik republike.
Da li biste bili protivkandidat Vučiću ako bi se kandidovao?
— Ne. Ne bih bio protivkandidat ni čoveku iz SNS-a koga nikad u životu nisam video. Možda nisam dovoljno star, ali osećam se kao naši stariji ljudi — za mene je to dete i ja na svoje dete nikada neću da idem bez obzira na to šta mi se čini da je od tog deteta postalo. Ako moje dete, SNS, kandiduje nekoga iz stranke koga uopšte ne poznajem, ja sigurno neću biti kandidat. To je jače od mene i u to ne može niko da me ubedi. Da li ću biti kandidat SNS-a zavisi od razgovora sa Aleksandrom Vučićem. Ne kažem da je moja sudbina u njegovim rukama, ja ću mu pre toga reći da li to želim ili ne. Čini mi se da sam u nekim prelomnim trenucima Srbiji bio izuzetno potreban i da se videlo da sam mnogo pomogao, ali ako sve bude išlo kako treba i ne budem potreban, šta ću ja ovde?
A ako procenite da ste potrebni?
— Ako vremena i dalje budu teška i ako treba pronaći meru između uticaja Istoka i Zapada, ako treba pomoći Vladi da prođe u tom lavirintu, da se taj srpski brod provede, ja sam tu. Što se moje političke karijere tiče, ona je dovedena do vrha, u najtežim okolnostima sam sve u politici u Srbiji izborio, u okolnostima u kojima bi se mnogi drugi predali. Ja sam želeo da pobedim jer sam znao da Srbija posle toga mora da se promeni i ona se promenila. Srbija će da odluči ko joj treba, a ko ne. Samo mi je bitno da budem kandidat onih ljudi koje cenim, poštujem i volim. Ne bih voleo da pobedim, a da budem kandidat koji se suprotstavio SNS-u. Mada, i ta pobeda bi mogla da se ostvari, ali meni to ne pada na pamet.
Drugi i treći deo intervjua možete pročitati ovde: 2. deo i 3. deo.
