Iako je među građanima uvreženo mišljenje da spas od krize leži u vladavini eksperata, ekspertske vlade po pravilu su kratkog veka, a najbolji tip vlada ipak je mešoviti, sastavljen od profesionalnih političara i eksperata.
Od početka tranzicije, građani istočnoevropskih zemalja zahtevaju da vlade budu sastavljene od stručnjaka, eksperata, umesto od profesionalnih političara. U bivšoj Jugoslaviji, to je bio slučaj još od ranije. Izvršno veće SFRJ sa Antem Markovićem na čelu može se smatrati nekom vrstom ekspertske vlade.
Zahtevi za ekspertima u vladi u EU učestali su eskalacijom ekonomske krize. Tako su na mesta premijera Češke, Italije i Grčke u periodu od 2009. do 2011. izabrani ekonomisti Jan Fišer, Mario Monti i Lukas Papademos. Međutim, te vlade su bile kratkog veka, izabrane na određeni rok sa jasnim ciljem.
„Ekspertska vlada je kada neki viši politički autoritet daje ograničeni tehnički mandat nekoj tehnokratskoj grupi“, smatra hrvatski novinar Denis Kuljiš.
Na prostorima bivše SFRJ, vera u eksperte još živi. U Srbiji je postojala čak i ekspertska stranka — G17 plus, a građani Sarajeva su posle nemira 2014. na svojim plenumima tražili formiranje vlade eksperata. Trenutni kandidat za premijera Hrvatske važi za finansijskog eksperta i očekuje se da formira i takvu vladu.
Ekspertska vlada je omiljena fraza u tranzicionim zemljama, smatra Zoran Stojiljković, profesor beogradskog Fakulteta političkih nauka. Kada stranke žele da podignu rejting, a građani su rezignirani ili razočarani klasičnim političkim elitama, pozivaju se ekspertske vlade. Drugi slučaj kada se formira ekspertska vlada jeste, po mišljenju profesora Stojiljkovića, kada klasični igrači ne mogu da se dogovore ili bi do dogovora teško došlo.
„Znači, kada ne možemo da se dogovorimo, kada sumnjamo da će biračko telo podržati odgovarajuću koalicionu formulu i kada nemamo dogovor oko rasporeda mesta, tad nam zgodno dođe i premijer kao ekspert i ekspertska vlada, što sada imamo na primeru Hrvatske“, kaže Stojiljković.
Ono što je slabost ekspertskih vlada jeste njihova autonomija, smatra Stojiljković.
„Pitanje je, međutim, koliko eksperti imaju autonomije u odnosu na spoljne veće igrače, recimo na Brisel, i koliko eksperti imaju uopšte prostora ukoliko iza njih ne stoje ključni politički autoriteti, ili sami ne steknu autoritet“, zaključuje on.
I zaista, Srbija je imala ekspertsku vladu i eksperta na njenom čelu — Mirka Cvetkovića. U vreme njegove vlade, kaže Stojiljković, politička moć nije se nalazila u Nemanjinoj, već na Andrićevom vencu.
Nije to prvi slučaj u istoriji. Po pravilu, ekspertske vlade nemaju političku moć, ministri, budući da su stručnjaci za pojedine oblasti, bave se isključivo svojim resorima, a zbog nedostatka političkog kredibiliteta politička moć ne nalazi se u njihovim rukama, već negde drugde. Idealni tip ekspertske vlade imao je bivši SSSR. Vlada Sovjetskog Saveza bila je tehničko telo i sastojala se od oko stotinu ministara, dok je politička moć bila u rukama Politbiroa. Tako je bilo na svim nivoima vlasti SSSR.
S obzirom na rezultate u bivšoj prvoj državi komunizma, u današnje vreme pribegava se mešovitom modelu, u kome su stručnjaci angažovani samo u pojedinim resorima, pretežno ekonomskim. Prema rečima Denisa Kuljiša, izgleda da će i nova hrvatska vlada biti takva. Ona, prema Kuljiševom mišljenju, neće biti čisto ekspertska, s obzirom da će lideri obe koalicije koje su se dogovorile o formiranju vlade biti u njoj kao zamenik predsednika i potpredsednik.
„Tako politička moć neće biti izmeštena iz vlade jer su svi učesnici tu — i većinske stranke i ekspert koji je pozvan a koji predstavlja poslovni sektor u Hrvatskoj, i to ne samo u Hrvatskoj. On je predstavnik međunarodnog finansijskog kapitala. Bez obzira što nema politički ugled, on ima ekonomski, jer da bi Hrvatska mogla da funkcioniše sa ovim dugom, ona se mora adaptirati na očekivanja međunarodnog finansijskog tržišta, i to je jedan oblik te adaptacije“, smatra Kuljiš.
On poredi budućeg hrvatskog premijera Tihomira Oreškovića sa srpskim ministrom finansija Dušanom Vujovićem, koji je zapravo garancija stranim kreditorima. Zato, prema Kuljiševim rečima, Srbija ima nižu kamatu na državne obveznice i druge finansijske instrumente od Hrvatske.
