Znate li vi koji čitate ovaj tekst, gde ćete biti 8. maja? Ukrajinci znaju. Oni zbog sukoba sa Rusijom menjaju sopstvenu istoriju, pa će Dan sećanja na poginule u Drugom svetskom ratu prvi put obeležiti 8, umesto 9. Maja.
Predsednik Srbije Tomislav Nikolić je već ranije odlučio da će on i Vojska Srbije prisustvovati Vojnoj Paradi u Moskvi, povodom Dana pobede nad fašizmom. Za sada je nepoznato da li će premijer Aleksandar Vučić pozitivno odgovoriti na poziv Ukrajine, da dan ranije bude u Kijevu. U svakom slučaju tamo će, kako je premijer rekao, biti neki visoki srpski zvaničnik.
Da li je reciprocitet neophodan
Pitanje koje se nameće jeste — da li mora neki srpski zvaničnik da bude u Kijevu, samo zato što je drugi srpski zvaničnik u Moskvi? I da li postoji važan razlog za reciprocitet? Diplomatska praksa Srbije poslednjih godina sugeriše da, izgleda — postoji.
Dok je predsednik Tomislav Nikolić nedavno u Jerevanu prisustvovao obeležavanju stogodišnjice genocida nad Jermenima, prvi potpredsednik Vlade i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić je bio na obeležavanju stogodišnjice bitke na Galipolju.
Dakle, Srbija je istog dana izrazila pijetet prema žrtvama Osmanskog carstva u Jerevanu, i pristustvovala proslavi pobede tog istog carstva.
Prošlog meseca je u Beogradu održan okrugli sto Organizacije za kolektivnu bezbednost i saradnju- ODKB. Neposredno pre toga, Beograd je bio domaćin seminara Parlamentarne skupštine NATO-a. Srbija je od 2006. članica programa Partnerstvo za mir partnerstva za mir, a pre dve godine se u svojstvu posmatrača pridružila ODKB-u. Gotovo u isto vreme kad je Srbija potpisala potpisala IPAP sporazum sa NATO-om, ministar Dačić je bio u Dušanbeu, na sastanku ministara spoljnih poslova ODKB-a.
Od nesvrstanosti do nezamerljivosti
Dakle, Srbija je — od politike nesvrstanosti za vreme bivše Jugoslavije, preko prekida diplomatskih odnosa sa zapadnim zemljama 90-tih, pa potom vojne neutralnosti i takozvane politike četiri stuba — stigla do spoljnopolitičke doktrine koju bismo mogli nazvati: "svakoj sestri po minđuša".
Ova ruska poslovica govori o ocu koji želi da ćerkama da jednak miraz, kako ni jedna ne bi bila uvređena… Baš tako deluje da se ponaša zvanični Beograd. Srbija se trudi da bude jednako dobra i sa Jevrejima i sa Palestincima. Želi gas iz Južnogi toka, ali i onaj iz Azerbejdžana. U Moskvu šalje vojnike na Paradu, a u Ukrajinu finsijsku pomoć.
Ono što možda može da bude problem, jeste što zvanični Beograd pokušava da se u diplomatskim odnosima ponaša prema pravilima koja važe u familiji. Za razliku od familije, u diplomatiji vladaju interesi.
To je lepo objasnio i premijer Vučić pre neko veče — na pitanje da li bi radije bio u Kijevu ili Moskvi — reče kako će emocije ostaviti po strani.
To što se Srbija u trenutnom geopolitičkom vrtlogu — koji na momete podseća i na cunami- ne opredeljuje striktno na jednu stranu, može da bude dobro. Ali, pitanje je koliko dugo će tako moći da opstane. Jer, sadašnja pozicija Srbije je slična ekvilibristi koji šeta po žici. I pritom, taj ekvilibrista mora da podjednako maše publici i levo i desno, i istočno i zapadno od njega.
Čim Srbija napravi neki diplomatski korak prema nekoj određenoj državi, brže-bolje trči da istog trenutka nešto slično učini i prema drugoj.
S druge strane, Srbija u neposrednom okruženju ima dva primera koji su opredeljeni. Jedan je Crna Gora čiji je predsednik Filip Vujanović zvanično odbio put na Paradu u Moskvu. Drugi primer je Republika Srpska, koja nema elemente pune državnosti ali je i takva, kao entitet — opredeljena. Njen predsednik Milorad Dodik, parafraziraćemo ga uprošćeno, nedvosmisleno kaže da će ići u Moskvu, da ga ne interesuje Galipolje, da je na strani Jevreja a ne Palestinaca…
Na dve ili između dve stolice
Srbija možda ne mora da postupa ni kao Crna Gora, ni kao Republika Srpska, ali je pitanje hoće li je konstantna težnja da svima podjednako udovolji, možda dovesti u situaciju da ne udovolji nikome. A ponajviše sebi samoj.
Biti neutralan i biti dobar sa svima, nije uvek baš isto. A onaj koji sedi na dve stolice najčešće ostane bez obe. Tako je to u životu.
