Pred Višim sudom u Beogradu je pre desetak dana započet postupak za rehabilitaciju bivšeg predsednika vlade za vreme okupacije Srbije. Sudski proces je ponovo pokrenuo lavinu pitanja i kontroverzi o Nedićevoj ulozi tokom Drugog svetskog rata.
Istoričar Aleksandar Stojanović, autor knjige „Ideje, politički projekti i praksa vlade Milana Nedića“, kaže za Radio Sputnjik da postoji nekoliko detalja koji su pogrešno ili tendenciozno tumačeni i da u svetlu novih istraživanja postoje jasniji i precizniji podaci.
„Dve činjenice su vezane za predratni period. Nedić je bio optužen da je, zato što je bio u srodstvu sa Dimitrijem Ljotićem i pre rata pomagao njegov pokret i da je zabranjeni bilten ’JNP Zbor‘ štampan u vojnoj štampariji. Naknadno je utvrđeno da to nije tačno, iako je decenijama prenošena ova lažna informacija“, objašnjava Stojanović.
Na sličan način tumačen je i referat koji je Milan Nedić podneo knezu Pavlu povodom italijanske agresije na Grčku 1940. I komunistička i revizionistička istoriografija su, prema Stojanovićevim rečima, ovaj referat tumačile tako da je Nedić proglašen germanofilom i profašistički nastrojenim generalom.
„On je u tom referatu vrlo jasno analizirao vojnu situaciju, da je Kraljevina Jugoslavija bila okružena saveznicama nacističke Nemačke i jasno je upoznao kneza Pavla o stanju Jugoslovenske vojske, da ona nije u stanju da se adekvatno suprotstavi Trećem rajhu“, kaže Stojanović.
Zaključak referata glasio je da jugoslovenska vlada treba da se odluči kojoj će se strani prikloniti, s obzirom da je neutralnost postala neodrživa; drugi zaključak bio je da će, ako se Jugoslavija suprotstavi Nemačkoj, država biti rasparčana, a srpski narod će proći najgore. Sve što je tada predvideo, to se i obistinilo, kaže Stojanović.
Kada je postao predsednik kolaboracionističke vlade, Nedić je prekršio oblike saradnje sa okupatorom koji su dozvoljeni međunarodnim pravom i tu nema ništa sporno, smatra Stojanović, ali ono što se prenebregava jeste koliko je presudan bio uticaj nemačkih okupacionih snaga koje Srbiju nisu posmatrale kao državu, već kao privremeno okupiranu teritoriju o čijem će se statusu raspravljati tek pošto se rat završi.
„Sama ta činjenica da se, za razliku od svih teritorija u okolini, samo za Srbiju nije znalo koji će status imati i kakav će biti status srpskog stanovništva, to je nešto čime su Nemci držali Nedića u jednoj vrsti neprestanog šaha“, kaže Stojanović.
Izuzetno zahtevno je za Nedićevu vladu bilo i zbrinjavanje velikog broja izbeglica iz NDH, Vojvodine i teritorije Srbije koje su bile zahvaćene ustankom.
Međutim, prema Stojanovićevim rečima, kako je vreme proticalo, Nedić je počeo da forsira sopstvenu političku platformu, da uklapa Srbiju u nemački „Novi poredak“ sa sobom na čelu.
„Njegova vlada korenito je radila na različitim vrstama političkih i društvenih reformi prožetih ultrakonzervativizmom i koje su vođene idejama koje su bile prikladnije nekim prošlim epohama nego polovini 20. veka“, smatra Stojanović.
Sličan proces, kako kaže Stojanović, odvijao se u okupiranoj Francuskoj gde je na vlasti bio maršal Peten — povratak tradicionalizmu, selu i verskom misticizmu. Ovaj program imao je kao cilj mobilisanje stanovništva protiv komunista.
Milan Nedić ne može se jednostavno proglasiti izdajnikom ili patriotom, kaže Stojanović jer njegov patriotizam je neupitan do avgusta 1941. Čak je i formiranje njegove vlade bilo u skladu sa međunarodnim pravom i njegova inicijalna ideja bila je časna i dobra.
Međutim, Nedićevo samoinicijativno uključivanje u nacističku propagandu, učešće u građanskom ratu i zločini koji nisu bili mali, manipulacija grupama stanovništva, reforme koje je sprovodio i negiranje ustavnog poretka Kraljevine Jugoslavije su nešto što ga, prema Stojanovićevim rečima karakteriše kao negativnu istorijsku ličnost.
