Predviđanja su se obistinila — nakon parlamentarnih izbora u nedelju, Španija ulazi u period neizvesnosti, ali sa verom da je moguća drugačija politika od one koja je zemlju uvela u period ekonomske nestabilnosti. Četrdeset godina su se na vlasti smenjivale dve vodeće političke snage, Španska socijalistička radnička stranka i Narodna partija. Umesto dve, sada su na sceni četiri stranke.
Nove političke snage — Podemos, koji je više levo od socijalista i Sijudadanos („građani“), koji više naginje centru od desnice na vlasti — pojavile su se kao odgovor na ekomsku krizu koja se za veliki broj Španaca pretvorila u dugu borbu za preživljavanje.
Španija je jedna od zemalja evropskog juga u kojima je kriza snažnije odjeknula nego na severu kontinenta. Situacija nije tako dramatična kao u Grčkoj, koja je pala u dužničko ropstvo, ali je dovoljno ozbiljna da uzdrma postojeći sistem. Srednja klasa, koja je u međuvremenu potpuno osiromašila, izgubila je poverenje u politički establišment, koji smatra nesposobnim da izvuče zemlju iz krize.
Iako je privredni rast tri odsto, bez posla je i dalje više od četvrtine Španaca, koji su u mnogo nepovoljnijem položaju od Francuza, čija je zemlja u recesiji. Zato se u Francuskoj političke elite još uvek održavaju na vlasti, iako ovu ravnotežu remeti prodor treće političke snage, oličene u Nacionalnom frontu Marin le Pen. Ali za razliku od Francuske, u Španiji nema partija ekstremne desnice. U zemlji je još uvek sveže sećanje na diktaturu generala Franka, koja je trajala do 1975. godine.
Političko klatno je na strani nove levice, na čelu sa Podemosom, partijom koja je nastala iz bunta koji je podigao Špance na noge 2011. godine. Pokret Indignados, koji se pojavio u isto vreme kada i „Okjupaj Vol strit“, izveo je stotine hiljada ljudi na ulice protiv neoliberalne politike evropskih vlada i mera štednje koje je Brisel prihvatio po nemačkom modelu.
Ovaj pokret iznedrio je Pabla Iglesijasa, tridesetsedmogodišnjeg lidera Podemosa. Iglesijas je politički pandan grčkom premijeru Aleksisu Ciprasu, sa kojim održava prijateljske veze, i čiju je strategiju usvojio. Podemos, kao i Siriza, dovodi u pitanje postojeći sistem i političke kaste, ali je rešen da stvari promeni „iznutra“, učešćem u parlamentarnoj borbi. Glasači su im dali podršku — partija koja pre dve godine nije ni postojala dobila je gotovo 70 glasova u parlamentu, dok su socijalisti, koji su pretrpeli poraz, dobili 90 poslaničkih mesta.
Razlog za proboj Podemosa nije samo nezadovoljstvo Španaca ekonomskom politikom, već i podrška koju je Iglesijas obećao Kataloncima koji žele da organizuju referendum o nezavisnosti, zbog čega je dobio i njihove glasove. Tri druge partije odbacuju ovu mogućnost, plašeći se da će Katalonci glasati za izlazak iz Španije, što povećava tenzije u ovom bogatom španskom regionu.
Uplašena prodorom Podemosa, medijska i poslovna elita je podržala godinu dana mlađeg Alberta Riveru, na čelu Sijudadanosa, partije desnog centra koja je dobila 40 poslaničkih mesta.
Podemos i Sijudadanos nisu partije establišmenta i u njihovim redovima mnogo onih koji ne pripadaju eliti. Za Špance oni predstavljaju nadu da je drugačija politika moguća.
Španija ulazi u period neizvesnosti, ali i period koji otvara mogućnost za političku obnovu.
Dosadašnji predsednik vlade, Marijano Rahoj, ima težak zadatak da formira vladu i veliki su izgledi da u tome neće uspeti. Jedina mogućnost da se formira većinska vlada je savez socijalista i Narodne partije, što su obe stranke isključile uoči izbora. To bi bio presedan u novijoj španskoj istoriji u kojoj nije bilo koalicija levice i desnice, kao što je to slučaj u Nemačkoj, već su se dve partije smenjivale na vlasti. Ukoliko Rahoj ne uspe da formira vladu, biće raspisani novi izbori. Ali kakav god bio njen budući sastav, izvesno je da politička karta Španije više nije ista.
