„Rusija koristi Nikolića za opstrukciju EU integracija Srbije“, naslov je u jednom prestoničkom dnevniku. Čak i da je ovako nešto tačno — a uvidom u arhivu izjava svih ruskih zvaničnika znamo da nije — to što bi, hipotetički, neka strana država možda želela da nekog iskoristi kako bi te interese ostvarila, daleko je manji problem od činjenice da je taj neko predsednik Republike. I da kao takav krši Ustav.
Anonimni sagovornici tog dnevnika, u daljem tekstu, posredno upravo to sugerišu. Kažu, dakle, ti anonimusi da je izvesno da predsednik Nikolić za propagiranje evroskepticizma dobija pomoć Rusije, odnosno „upravlja se interesima te države, a ne sopstvene“.
E, ovo je već ozbiljno. Legalno izabrani predsednik države je direknto optužen da ne radi za interese svoje, već druge države. To se zove nikako drugačije do izdaja. A u ovakvim slučajevima zna se procedura. Prvo razrešenje.
„Predsednik Republike razrešava se zbog povrede Ustava, odlukom Narodne skupštine, glasovima najmanje dve trećine narodnih poslanika“, stoji propisano u članu 118. Ustava Srbije. Dalje u istom članu piše da „postupak za razrešenje može da pokrene Narodna skupština, na predlog najmanje jedne trećine narodnih poslanika“. Potom je „Ustavni sud dužan da po pokrenutom postupku za razrešenje, najkasnije u roku od 45 dana, odluči o postojanju povrede Ustava“.
Čuvari evropske vatre
Međutim, od toga nema ništa i neće biti ništa, jer je u pitanju nešto sasvim drugo. Iz aviona je jasno da izdaje nema, da nema kršenja, već držanja slova tog Ustava, i da izjave predsednika smetaju interesnim grupama, pa otuda ovakve optužbe.
„Neprijatelj nikad ne spava, znali su da kažu komunisti“. Sve koji su kritički govorili i mislili o njima i njihovoj ideologiji nazivali su neprijateljima države. Danas je ovu mantru zamenila druga mantra: Rusija nikad ne spava. Pa tako sve koji kritički govore i misle o evrointegracijama, ili o bilo kojem drugom političkom i društvenom pitanju i problemu, nazivaju ruskim ljudima, kočničarima reformi, Putinovim idolopoklonicima i protivnicima boljitka države i naroda.
Prozvani je odmah i nesumnjivo instrumentalizovan i niko od tih dežurnih vatrogasaca i čuvara državnog suvereniteta i evropske vatre ne ostavlja ni najmanju mogućnost da je taj neko sam došao do zaključka ili, najčešće, izrazio sumnju u nešto ličnom analizom. Ne, preki sud je odlučio, pa se vi češite.
Danas je na tapetu predsednik Srbije. Ozbiljne optužbe, pritom, anonimne, i ako su bez dokaza, nisu dozvoljene ni kad su u pitanju obični građani, a pogotovu mogu da budu opasne kad je tema optužbi predsednik države, jer on ima i moć i resurse da ono za šta je optužen ostvari. Time bi pažnja kad se plasiraju ovakve stvari trebalo da bude neuporedivo veća. Ulog je, naime, kao i optužbe, veliki. Ali u Srbiji je lepljenje etiketa i nepostojanje odgovornosti za izgovoreno postalo svakodnevica, pa ni za ovo niko neće odgovarati.
Kao što su za vreme Tita i njegovih komunista anonimno prijavljivani ljudi da rade protiv interesa naroda i države, da ruše ugled Partije, da skrnave tekovine revolucije… tako rade i danas evrofanatici. Mnoge viđene glave, ali i visoko pozicionirani partijski i državni činovnici, onomad su nestajali preko noći. Neki iz javnog, a neki i iz života. Većina je završavala u tamnici.
Anonimno prijavljivanje išlo je toliko daleko da su ljudi robijali i zbog pesme u kafani ili nošenja slavskog kolača u crkvu. Danas, doista, niko ne robija ako nosi majicu sa Putinovim likom, ili zaigra uz neku rusku pesmu, ali nikad ne reci nikad, jer sa komunistima, pardon, evrofanaticima se nikad ne zna.
Nikolić i Nikson?
Na koncu, ako neko stvarno ima dokaze da predsednik Nikolić radi protiv države, ako ima dokaze da strana država radi protiv interesa građana Srbije, zašto to ne kaže pod punim imenom i prezimenom, pa da ga herojem proglasimo? Takvi ljudi su dragoceni u svakom društvu. Postoji čak i zakon o uzbunjivačima.
Ili, ako je stvar stvarno toliko odmakla, pa se ti ljudi boje za svoje živote ili egzistenciju, novinari imaju pravo da ne otkriju izvore, ali zato sve ostale institucije društva i čitavo društvo moraju reagovati.
Da li će, zato, ti novinski anonimusi, podneti i neke prijave institucijama? I da li su ovi izvori, izvori u onom pravu smislu reči kao što je bio najčuveniji izvor „duboko grlo“, za vreme afere „Votergejt“ kad je američki predsednik Nikson morao da se povuče jer je otkriveno da je prisluškivao svoje političke protivnike? Da li će novinar koga „hrane“ informacijama postati novi Bob Vudvord?
Odgovor na sva tri pitanja je — NE! Pre će biti da su današnja, srpska, „duboka grla“ spineri javnosti koji iznose samo sopstveni sud bez dokaza ili možda čak i ne postoje već predstavljaju sažetak mišljenja svih evrofanatika. Zato neće ni biti prijava institucijama jer im nije cilj rešenje, već zamagljenje situacije.
