Uoči nastavka pregovora o rešenju sirijske krize, ovog petka u Njujorku, u Moskvi je ove nedelje boravio američki državni sekretar Džon Keri. Sastao se sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom i šefom ruske diplomatije Sergejem Lavrovom, i praktično priznao da je američka politika na Bliskom istoku doživela ozbiljan slom.
Ovonedeljni razgovor potpredsednika SAD Džozefa Bajdena sa iračkim premijerom Hajderom el Abadijem, kao i zajednička rusko–američka rezolucija u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, to priznanje učinili su još ubedljivijim sve i ako nije izgovoreno baš tim rečima…
Evo kako je Asošijeted pres opisao ishod razgovora ovog utorka u Moskvi:
„Državni sekretar SAD Džon Keri u utorak je prihvatio davnašnji stav Rusije da budućnost predsednika Bašara el Asada moraju da odrede građani Sirije… ’Sjedinjene Države i naši partneri ne traže takozvanu promenu režima‘, rekao je Keri, dodajući da fokus više nije ’na našim razlikama oko onoga što može ili ne može odmah da se učiniti u vezi sa Asadom‘.“
Štaviše, Keri je u Moskvi odbacio zahteve „umerene“ sirijske opozicije za odlaskom Asada pre početka pregovora o rešenju krize — to su inače one snage koje SAD podržavaju i novcem i oružjem već više od četiri godine kako bi oborile Asada — ocenivši da se „očigledno od toga ne može krenuti“.
Maltene istovremeno, telefonom su razgovarali potpredsednik SAD Bajden i irački premijer Abadi. Tema: upad turske vojske u severni Irak. Prethodno, Turska, članica NATO–a, američka saveznica, odbila je iračke zahteve da se povuče, pozivajući se na navodni dogovor s Bagdadom koji zvanični Bagdad negira.
Uz konsultacije sa Irakom, Rusija potom to pitanje pokreće pred Savetom bezbednosti, i sama zahtevajući tursko povlačenje. A Bajden, u razgovoru sa Abadijem, neočekivano, umesto na stranu svoje NATO saveznice, staje na stranu Iraka. I, posredno, Rusije, koja je sa Turskom već u otvorenom sukobu zbog turskog obaranja ruskog bombardera iznad Sirije. Zvanično saopštenje Bele kuće:
„Potpredsednik (Bajden) je primetio da je nedavno angažovanje turske vojske u severnom Iraku izvršeno bez prethodnog odobrenja Vlade Iraka.“
Oba lidera pozdravila su početne indicije o povlačenju dela turskih snaga, i složili se da to treba da se nastavi, ponavljajući da strane trupe mogu da budu prisutne u Iraku samo u koordinaciji i uz dozvolu Vlade Iraka. Potpredsednik je potvrdio posvećenost Sjedinjenih Država suverenitetu i teritorijalnom integritetu Iraka, i pozvao Tursku da učini isto, povlačeći sa iračke teritorije vojne snage koje nemaju dozvolu Vlade Iraka za boravak u toj zemlji.
I najzad, takođe ove nedelje, Savet bezbednosti UN jednoglasno usvaja zajedničku rusko–američku rezoluciju o jačanju mera protiv finansiranja DAEŠ–a, takozvane Islamske države, i ostalih terorističkih organizacija u Siriji. Rusija, kao što je poznato, za finansiranje DAEŠ–a optužuje Tursku i njenog predsednika Erdogana, što je i ključ u kojem se ima čitati ta rezolucija u Savetu bezbednosti.
Očigledno, od Kerija preko Bajdena pa do Saveta bezbednosti, izjave i postupci zvaničnika svedoče da je američka politika na Bliskom istoku — sadržana pre svega u zahtevima za Asadovim odlaskom i prilježnom radu na stavljanju Sirije pod kontrolu Amerike i njenih saveznika — pretrpela ozbiljne udarce, koji pod znak pitanja dovode i čitavu bezbednosno–političku arhitekturu jednog od najvažnijih i najturbulentnijih svetskih regiona.
Umesto da američka kontrola nad regionom bude pojačana — što je uostalom i bio osnovni uzrok niza događaja pokrenutih 2011. godine — u regionu je očigledno ojačan uticaj Rusije, uticaj i dodatno osnažen postizanjem nuklearnog dila sa Iranom i uvođenjem Irana u pregovore o budućnosti Sirije. Ne samo što je Rusija pokazala da može da spreči američke naume koje je dosad bilo nemoguće sprečiti — od agresije na SR Jugoslaviju pa sve do razaranja Libije — već je, ove nedelje, pokazala da može i više od toga. Da može da privuče Sjedinjene Države sopstvenim pozicijama.
Naravno, prerano je za bilo kakav trijumfalizam i objavljivanje definitivnog američkog poraza i kraja američke globalne hegemonije. Ni SAD ni njeni lokalni saveznici, od Turske do zalivskih monarhija, sigurno se neće predati sasvim mirno. Ipak, tendencija je vrlo očigledna, i, za slobodni svet, vrlo ohrabrujuća…
