Nije znao ko sam. I ne svojom krivicom. Ili je zaboravio, svejedno. Znao je, jedino, da ga čitam. E, za to je bio kriv.
Poznato je, naime, da je od Vardara do Triglava bilo onih koji nisu čuli za koka-kolu ili da od Horgoša do Dragaša ima još više onih koji nisu obavešteni da sudove možeš oprati hladnom vodom, ali su i jedni i drugi znali ko je on. Svesno je to, baš tako, uredio.
Ma jok, kakav bre Tito. Pa njega ni Latinka ne čita. Više.
Ozbiljni smo ljudi, o rečenici pričamo. I stavu. O tome da su prepoznavali njegov tekst bez čitanja potpisa. Govorio je da mu je to najveći kompliment.
Ko će to da kupi
Prethodni pasusi deo su svojevrsnog omaža autoru koje sam napisao pre dve godine kad je svet a još više srpsko novinarstvo (samo fizički) napustio Aleksandar Tijanić. Novinar.
Sutra će Udruženje novinara Srbije objaviti prvog dobitnika Nagrade za borbenost u novinarskom izražavanju „Aleksandar Tijanić“. Ne znamo ime laureata, ali znamo da to nije Tijanić. Što ne mora da znači da kolega/koleginica nije ime, ili da to neće biti. Ni Tijanić ne bi voleo da to bude Tijanić. Naime, da bi bio Tijanić, moraš biti svoj. Ne ono — moj anonimni nalog na Tviteru svi retvituju, imam hipstersku bradu, čim malo iskuliram imaću neku instalaciju, nosim viljušku oko zgloba kao narukvicu, savijam cigarete… Ne. Kvalitetno svoj. Moraš imati proizvod koji neko želi da kupi. Driblati, ali i davati golove. Mnogo golova.
Međutim, dok čekamo za koga je komisija UNS-a procenila da je svoj i borben, svakodnevno vidimo da se mnogi bore da budu Tijanić — što je dobro, ali tako što će istog kritikovati — što nije časno. Bedastoća. Te uzimao je, te zaradio je, te bio je Glavonja u glavne… Šta je tu vest, gospodo?
Bio ga je, inače, taj glas. Gotovo od kad se prvi put potpisao punim imenom i prezimenom. Prema toj logici, profesor Sergej Lukač nije izabrao Tijanića, nego mu se ovaj izbrijanih nogu uvukao u krevet. Isti sudionici (vole da) misle kako Dragan Marković (urednik NIN-a za čijeg vakta je ovaj nedeljnik prodavan u preko 100.000 primeraka) nije prepoznao rukopis već čoveka koji ne zna da kaže „ne“. I tako redom…
Sve i da su kritičari u pravu, kako niko sledeći ništa nije naučio na greškama prethodnika?
Neće biti. Kosi se sa logikom da su svi od Žike Minovića, preko Struje, Đinđića, Karića, Slobe, do Tadića i potonjeg Vučića birali baš njega za batlera, jer niko drugi nije hteo. Ili smeo. Ili bio gadljiv.
A-ha. Tiskanje na mesto koje je pokojnik držao pokazaće ko je dalje od istine.
„Uspeo sam ono što nikome nije pošlo za rukom — da radim neke stvari protiv Miloševića, onda sa Miloševićem, pa protiv njega; da radim neke stvari za Đinđića, pa sa Đinđićem, pa protiv njega; pa da radim neke stvari sa Koštunicom, pa da kritikujem Koštunicu, pa da radim sa Karićem, pa da ne radim sa njim…“, javno se, ne pravdao, nego hvalio.
„I ta Mira… Da, jesam! Pa?“, rekao je dečkiću koji se tad potpisivao sa N. Z. i na razgovor došao sa bradom od dva dana kako bi izgledao ozbiljnije i kako ga ne bi oterao odmah sa vrata. Naprotiv. Išao je od kancelarije do kancelarije u SIV-u kako bi od sekretarica našao baterije za moj diktafon.
„Pio sam kafu sa njom“, nastavio je pošto sam, kao, opravio sokoćalo (slagao sam ga, pričalo mi se, pa sam pamtio, sve mogu u zarez da ponovim i sad). „Sednemo, ja pomenem Branu Crnčevića, ako se namrgodi, znam da nacionalna struja ide na led. Pomenem Vučelu…“, govorio je, udarajući kažiprstom jedne u ostale prste druge ruke.
Ko je otkrio vatru
Jedino se na telefon javljao kao dete koga boli grlo. Sve ostalo ukazivalo je da neki uragan u Americi treba krstiti njegovim imenom. Brzo, jako, ne staje nego u prolazu kupi sve.
An pasan, rekli bi šahisti. Ili na francuskom „En passant“, kako mu se zvala kolumna u „Nedjeljnoj Dalmaciji“. Pusti protivnika da se pomeri dva polja i „izjednači“ sa njim, pa ga u narednom potezu pojede. I dođe na polje ispred kojeg je nesretni pion bio.
Takav se rodio. Samo je bio niži. Nije isključeno da bi, da je na dunjaluk došao u praistoriji, on bio taj koji je otkrio vatru. Logično je, dakle, da je pisao u prvom licu. Čuj pisao, otkidao meso. Namerno ismejavao mane. „Samo pružam šansu napadnutima da mi odgovore istom merom, znajući dobro kako sam ružan i glup“, odmahnuo je rukom. Provocirao.
Većina bi se saglasila da je sirovi Kosovac napadao jer je to posao đavoljeg advokata. Bliži sam stanovištu da se branio. Tom vikom. Tim tekstovima. Ali, da se ne zaboravi: u tim kolumnama bilo je najmanje po tri vesti.
I svi su kupovali to štivo. Trećina da vidi šta su uspeli da sakriju, trećina da pročita šta je o prvima otkrio i koliko će njih da boli kad dođu na red i trećina (kojoj sam ponajviše pripadao) da se smeje „lakiranim bubašvabama koje upere prst ka mesecu i — analiziraju prst“.
Bio je duhovit, oni, često, smešni. I, napisaću jeres: bio je dobar čovek. Onolika glava, telo koje to prati, muda od bivola i srce devojčice. Uplašene.
Pa dobro, zašto se i drugi nisu tako branili? Možda i jesu, samo se ovaj čuo glasnije. I dalje. Uostalom, koji je moj interes da ga glorifikujem.
Nismo sedeli u istim kafanama, jer se ja nisam odricao svog stola i ljudi za njim, a on prava da bira društvo. Basket, takođe, nismo igrali jer je pravilo da u ekipi mogu da budu dva teška centra patentirao Duda tek pre nekoliko leta, silom prilika. Da neće možda da mi odozgore prospe varijabilu, sve u zlatnicima.
Ko može odbraniti rečenicu
Ne. Ne pišem ovo u odbranu njegove ličnosti, nego principa. U odbranu one rečenice.
„Da, jeste — neću otkriti toplu vodu — pravio je kompromise. Sledeći će izvršavati. Blanko. To je razlika koju ćete primećivati. Sve više“, napisao sam tog oktobra 2013. Koliko je napisano bilo tačno, prosudite sami.
Ako je Tenžera raskrinkao zaveru da novinari treba da budu hrabri kao hajduci, Milojević za života ustoličen za srpskog Ničea, a Tirke samo što nije ušao u lektiru, šta je onda on?
I Bengalski tigar (kako je krstio Slobu) i Dugouhi (kako je voleo da zove Jovicu Stanišića) i Frojd koji otkriva da je felacio antisrpska zavera. Za neke Dositej, za neke druge Gebels, godinama srpski Alister Kembl. Ergo, svi ovi i nijedan od njih.
Pa Tijanić. Tijanić je — Tijanić.
Konzumiranje (i danas kad ga fizički više nema) preporučljivo sa ledom. Sa dosta leda.
