Novinar je nekad u Srbiji bilo zvanje koje je izazivalo poštovanje okoline. Danas, novinari za sebe kažu da su samo „ljudi koji rade u medijima“ ili „izvođači grubih novinarskih radova“. Obespravljeni i poniženi, i u profesionalnom i u ljudskom smislu, teško da će bilo ko od onih koji su pretekli, a pripadaju generacijama iz vremena kad je novinarstvo bilo poštovano zanimanje, reći da srpsko novinarstvo uopšte i postoji.
Obespravljeni i poniženi
Dragana Čabarkapa, predsednica Sindikata novinara Srbije za Sputnjik kaže da većina novinara danas, pogotovu onih koji rade u privatnom sektoru, rade bez prijave, bez mogućnosti da ostvare pravo na socijalno osiguranje i bez prava na sindikalno organizovanje.
„Stanje u srpskim medijima je teže nego 90-ih godina. Većina novinara na crno prima platu, ili im ta zarada kasni po nekoliko meseci. Uglavnom nemaju nikakav ugovor… Sloboda medija podrazumeva slobodnog novinara, a slobodan je onaj koji ima ekonomsku sigurnost, radno-pravnu zaštitu. Srpski novinar je bez svega ovoga i još je izložen pritisku da mora da prihvati sve što mu se ponudi“, objašnjava Čabarkapa.
Ona napominje da ogroman broj zaposlenih u medjima prima minimalne zarade, koje uz kašnjenje često nisu dovoljne da pokriju ni kućne račune.
„Plate se razlikuju u beogradskim meidjima i medijima u unutrašnjosti. Novinarska primanja u unutrašnjosti Srbije su oko 20. 000 dinara dok je plata novinara u pojedinim medija u Beogradu od 30.000 dinara pa naviše. Retko kome od novinara se uplaćuju doprinosi. S druge strane, uredničke plate idu i do 2.000 evra“, navodi ona.
Ili otkaz ili mobing
Predsednica novinarskog sindikata ističe i da pre svega privatni mediji ne dozvoljavaju novinarima da imaju sindikate, a oni koji to pokušaju obično završavaju tako što ih na perfidan način poslodavci otpuste, što se može smatrati i mobingom.
„Recimo da je to model 'prazan sto — pun sto'. Ili novinaru daju premalo radnih zadataka, ili previše. U oba slučaja ih proglase neradnicima i oni obično odbiju otkaz“, kaže ona.
Čabarkapa ističe i da većina novinara koji su u prvom talasu privatizacije medija ostali bez posla, a nisu im isplaćene zarade, ne mogu da naplate svoj rad.
„Uglavnom zbog toga jer mediji koji su ugašeni nemaju imovinu koja bi mogla da bude prodata kako bi se namirila dugovanja. Većina, pogotovu privatnih medija, nema ni socijalni program“, dodaje Čabarkapa.
Ona ističe da, u zemljama poput Nemačke, ako poslodavac ne isplati zarade ide u zatvor minimum tri godine i dodaje da je set medijskih zakona u Srbiji izuzetno loš.
„Novinar su danas višestruko diskriminisani“, zaključuje Dragana Čabarkapa.
Svedočenja nekih naših kolega potvrđuju njene navode, pa je tako većina njih, uglavnom zbog straha od gubitka posla, zahtevala anonimnost.
Pet godina volontiranja
Koleginica sa 15 godina iskustva u novinarstvu i nekoliko dobijenih nagrada za svoj rad, danas nije u stanju da preko firme u kojoj radi sebi i svom maloletnom detetu obezbedi socijalno osiguranje.
„Pare primam na ruke a ugovor potpisujem na tri meseca. Pri tom, palata kasni nekoliko meseci“, kaže ona za Sputnjik.
Čovek koji je bio urednik u jednom visokotiražnom magazinu kaže da je u poslednjih nekoliko godina gotovo svakodnevno primao radne biografije mlađih ljudi, uglavnom fakultetski obrazovanih, iz kojih je zaključio da su oni radili od tri do pet godina kao volonteri.
„Ti mladi ljudi bi išli od redakcije do redakcije, volontirali bi po šest meseci a onda bi im se zahvalili na saradnji“, kaže on.
Novinar jednog privatnog dnevnog lista je dobio otkaz jer je „iritirao glavnog urednika“. Glavni urednik mu je to rekao pred svedocima — kolegama, ali niko od njih o tome nije hteo da svedoči na sudu, plašeći se da ne izgubi posao. Danas radi kao prodavac na tezgi na jednoj beogradskoj pijaci.
Kolega sa višegodišnjim stažom koji poslednjih pet godina radi isključivo na crno kaže: „Nedavno je objavljen podatak da samo 17 odsto zaposlenih u Srbiji prima redovnu platu. Siguran sam da jeu novinarstvu taj procenat znatno niži“.
Inače, danas se obeležava Svetski dan slobode medija.
