Mogu li se krupne političke odluke donositi bez konsultacije sa narodom, ključno je pitanje demokratskih društava. U Švajcarskoj, na primer, referendumi su skoro svakodnevna pojava. Dijapazon pitanja o kojima Švajcarci odlučuju na referendumima kreće se od odlučivanja o pristupanju njihove države međunarodnim organizacijama do toga treba li komšija stranac da dobije švajcarsko državljanstvo.
Na Balkanu pak građani nisu u mogućnosti da se na referendumu izjasne čak ni o tako važnim pitanjima kakvo je pristupanje NATO-u. O tome svedoči i miting u Podgorici — oko 5.000 ljudi okupilo se u Podgorici tražeći referendum o pristupanju te zemlje Severnoatlantskoj alijansi. Crnogorski režim ćuti i trudi se da umanji značaj protesta.
U tome mu pomažu, kako kaže Andrija Mandić, predsednik Nove srpske demokratije i jedan od organizatora protesta, crnogorski režimski mediji i njima bliski mediji iz regiona.
„To je bio jedan od najvećih skupova organizovanih u Crnoj Gori. Nama je jako važno da je to prvi skup koji je tako brojan, a svakako da će ih biti još“, kaže Mandić.
Građani Crne Gore neće dozvoliti da njihova država na prevaru, glasanjem u Skupštini ili na neki drugi način, pristupi NATO-u, dodaje Mandić. Za njega je, kao i za građane Crne Gore, jedino prihvatljivo rešenje referendum koji bi organizovala vlada u koju bi svi imali poverenja, a volju građana iskazanu na takav način svi bi poštovali.
„Mi nemamo nikakve dileme da je većinska volja naroda u Crnoj Gori da ona ne pripada NATO-u, da treba da bude vojno neutralna i da nikada ne sme da bude u agresivnim vojnim formacijama, zajedno sa Albanijom i Turskom, koje bi marširale prema Srbiji ili Rusiji“, kaže Mandić.
Taj istorijski zavet, prema Mandićevim rečima, ostavio je Crnogorcima Sveti Petar Cetinjski.
„Imali smo potrebu sinoć na našem skupu da pročitamo i njegov testament, da svi ljudi čuju koje su to istorijske vertikale na kojima je uspostavljena Crna Gora i kako Crna Gora jedino pravilno može da funkcioniše kao država“, kaže Mandić.
Na skupu je govorio i bivši predsednik Crne Gore i premijer SRJ Momir Bulatović. Pitanje pristupanja Crne Gore NATO-u za njega je iznad svake politike i partije.
„Snažno verujem da je najveća državotvorna greška koju bi Crna Gora mogla da napravi da pristupi NATO-u, a time se okrene protiv svoje tradicionalne saveznice i zaštitnice Rusije, posebno u sadašnjem trenutku. I onda je to motiv koji vas natera, ne da se bavite politikom, nego da čisto učestvujete u javnom životu svoje države“, kaže Bulatović.
Politikom će se baviti samo u onoj meri koliko je potrebno da se zaustavi suludi put Crne Gore prema NATO-u.
Situacija u Crnoj Gori umnogome podseća na situaciju u Srbiji tokom zimskih protesta 1996/97, izazvanih izbornim manipulacijama vlasti. Dok su građani protestovali zahtevajući da vlast poštuje njihovu izbornu volju, Zapad je, kroz reči tadašnje američke državne sekretarke Medlin Olbrajt, Miloševića proglasio „faktorom stabilnosti na Balkanu“.
Ta ljubav, međutim, nije dugo potrajala. Već iduće godine počela je kampanja za bombardovanje Jugoslavije, Milošević je postao „balkanski kasapin“, a Srbi genocidan narod.
U Crnoj Gori građani danas protestuju u dve kolone, a mnogi građani se nalaze u obe. Opozicija okupljena u Demokratski front već duže vreme zahteva formiranje prelazne vlade i održavanje poštenih izbora. Deo te iste opozicije, zajedno sa delom civilnog sektora, traži referendum o pristupanju NATO-u.
Jedino crnogorska vlast ćuti, ne reaguje i ponaša se kao da je sve u najboljem redu. Premijer Đukanović nada se, verovatno, da od nekog novog „faktora stabilnosti“ neće postati „kasapin“.
