Mastilo na pozivu NATO pakta Crnoj Gori da mu se priključi još se nije ni osušilo, a taj poziv već je izazvao bunt Crnogoraca — zapravo ne sam poziv kao takav, već ponašanje crnogorskog režima, kojem, izgleda, mišljenje naroda o tom sudbinskom pitanju nije važno.
Organizatori protesta zahtevaju da se o priključenju Crne Gore Severnoatlantskoj alijansi izjasni narod na pošteno organizovanom referendumu (imajući u vidu neka ranija iskustva, organizatori protesta insistiraju upravo na terminu „pošteno“).
Protest će početi ispred Skupštine Crne Gore, biće nastavljen šetnjom Bulevarom Svetog Petra Cetinjskog, a biće završen ispred spomenika tom svetitelju i državniku, gde će biti pročitani izvodi iz njegovog političkog testamenta.
Simbolika koju organizatori protesta žele da prenesu kao poruku više je nego očigledna, jer se pozivaju na čoveka koji važi za osnivača moderne crnogorske države, njenog prvog zakonodavca i ujedinitelja. Njegov naslednik na vladičansko — vladarskom tronu, Petar II Petrović — Njegoš, na moštima svoga prethodnika miriće zavađena plemena, baš kao što je sveti Sava mirio zavađenu braću nad moštima Svetog Simeona (Stefana Nemanje).
Prema nekom pravilu, ili istorijskoj zakonitosti, posle vremena smutnje, na čelo država dolaze ljudi koji ostavljaju pečat u istoriji svoga naroda. Tako je, posle nereda koji su Rusijom vladali skoro deceniju, posle nekoliko samozvanaca i nesposobnjakovića na carskom tronu, za cara izabran Mihail Romanov. Posle decenije rata, za predsednika SAD izabran je Džordž Vašington. Isto tako, posle više od decenije smutnje u Crnoj Gori, za vladiku–vladara izabran je Petar I, po svemu neobičan čovek.
Dobro obrazovan, načitan, filozof i pesnik, kao i njegov naslednik, Petar je razmišljao u kategorijama koje su prelazile granice Crne Gore, tada stešnjene u četiri nahije. Razmišljao je u kategorijama srpskog i južnoslovenskog ujedinjenja i nije čudo što je prvi plan obnove srpske (a kasnije i stvaranje jugoslovenske) države sa prestonicom u Dubrovniku potekao upravo od njega.
Nije se libio da pripaše sablju kad zatreba i povede svoje Crnogorce na Turke koje je teško porazio na Krusima i Martinićima, a nije štedeo ni Francuze. Do poslednjeg daha (bezuspešno) borio se da Boku Kotorsku prisajedini Crnoj Gori koju je i oslobodio, prvo od Mlečana, a potom i od Francuza. Sa Karađorđem je usko sarađivao na obnovi srpske državnosti.
Strani posmatrači iz toga vremena, pre svih njih ruski admiral Senjavin, u svojim izveštajima opisuju ga kao stamenog, visokog i snažnog čoveka, držanja koje više priliči vladaru nego verskom poglavaru.
Pečat koji je sveti Petar I ostavio na crnogorsku tradiciju, državnost i kulturu neizbrisiv je. On je prvi od crnogorskih vladara — pesnika — filozofa. Svi njegovi naslednici (osim kneza Danila) u tome su ga sledili.
Do njegovog vremena, Crna Gora je bila amorfna zajednica srpskih plemena koja su živela koliko–toliko slobodno, ali bez centralne vlasti, osećaja zajedništva i nacionalne svesti. On je plemena ujedinio u političku zajednicu i usadio im osećaj odgovornosti, ne samo za Crnu Goru, već za celokupno Srpstvo, budući da je Crna Gora bila jedina slobodna srpska teritorija. Ustanovio je prvi sud, doneo prve pisane zakone i suzbio, do tada raširenu, krvnu osvetu.
Njegov politički testament, na koji se pozivaju organizatori protesta protiv NATO pakta, drugi je takve vrste u srpskoj istoriji — prvi je politički testament Stefana Nemanje, usmeno prenet Svetom Savi. Ovaj testament spada u red političkih dokumenata od prvorazrednog značaja za svaku naciju — kao oproštajni govor Džordža Vašingtona ili testament kardinala Rišeljea — zato što su ugrađeni u same temelje državnosti jedne nacije i trasiraju joj put u budućnost.
U njemu, Petar I kao jedinog iskrenog i pravog saveznika Crnogoraca (i Srba, kao i svih Slovena) vidi Rusiju i baca kletvu na svakoga ko ovu njegovu zakletvu pogazi.
Današnji crnogorski glavari, „zagledani u budućnost“ (neki bi rekli i sa glavama u pesku), malo pažnje poklanjaju tradiciji, što i nije čudo. Posle 1945. godine sve crnogorske vlasti trudile su se da formiraju posebnu naciju. Za sada, taj posao još nije priveden kraju, štaviše, projekti osmišljavanja crnogorskog jezika i samostalne crkve propali su. Crna Gora, barem onaj njen deo koji se smatra posebnom nacijom, u potrazi je za identitetom koji bi ih razlikovao od ostalih balkanskih naroda, pre svega matičnog, srpskog.
U tom novom identitetu nema mesta za Petrović — Njegoše, ni za kralja Nikolu, potomka svetog Petra Cetinjskog, koga su, u početku smatrali za osnivača crnogorske nacije.
Zato smatraju da je ulazak Crne Gore u NATO jedan novi početak osmišljavanja novog identiteta. Nadaju se da će u okrilju NATO–a biti zaštićeni i slobodni da izvrše taj posao, koji, međutim, prevazilazi njihove sposobnosti. Za to je potrebno biti makar sveti Petar Cetinjski.
