Ipak, posle četiri godine rata, ni ruski ni iranski saveznici, ni opozicione grupe ne mogu da imenuju naslednika režima koji bi mogao biti garant manjinskim grupama i očuvati mir, piše Figaro, a prenosi sajt „Šta oni kažu o SAD?“
Zašto je tako teško naći zamenu Asadu u okviru njegovog režima?
Razlog je u činjenici da se sve praktično vrti oko samog predsednika.
„Bašarov otac Hafez Asad sistem je ustrojio tako da su svi morali da se podređuju predsedniku, koji je imao centralnu poziciju“, kaže Sami Hijami, bivši sirijski ambasador u Londonu. „Ali sledeći problem je alavitska manjina. Alavitski generali bi morali da veruju bilo kome ko bi došao na Asadovo mesto.“
Asad više nije predsednik-početnik koji je nekada morao da deli moć sa svojom porodicom. Danas je on vojni lider sposoban da se suprotstavi hiljadama. Konflikt je samo ojačao njegovu kontrolu na svim nivoima, pa čak i u onim naizgled beznačajnim stvarima.
Naime, ako Hezbolah pokušava da preuzme kuću biznismena u Damasku, vlasnik može otići direktno kod predsednika da reši spor. S druge strane, opozicioni lider u Bejrutu mora da zatraži dozvolu predsednika da prisustvuje konferenciji u Norveškoj.
Ko su ključne figure u prelaznom periodu?
Nekoliko imena se pominje kada se govori o mogućem prelaznom periodu. Najistaknutiji je bivši potpredsednik Faruk Šara, inače sunit, koji je bio u kućnom pritvoru u Damasku od početka revolucije. Njegov izbor bi mogao predstavljati kompromis: „Šara bi odgovarao i svojoj Baas partiji, ali i opoziciji“, smatra opozicionar Hajtam Mana, koji je i dalje u kontaktu sa Šarom.
Kritičkim pristupom koji je imao prema Asadovima postupcima tokom revolucije, Šara je osvojio simpatije mnogih opozicionih aktivista. Ipak, dve okolnosti mogu mu otežati kandidaturu.
Asad se možda ne bi složio sa prelaznom vladom koju bi predvodio Šara, a osim toga, bivši potpredsednik je slabog zdravlja i već u poodmaklim godinama (77).
Ali Mamluk se trenutno nalazi na čelu Državne bezbednosti Sirije i osoba je koja uživa podršku Rusije. Možda nije pogodan baš za premijera, ali bi mogao dobiti funkciju ministra spoljnih poslova sa dodatnim ovlašćenjima. On je takođe sunit, a održao je veze sa stranim obaveštajnim službama uz čiju pomoć se borio protiv islamista do 2011. godine.
Mamluk je u velikoj milosti Egipta, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Omana, a ovog leta se sreo sa sinom saudijskog kralja Muhamedom Salmanom. Mamluk je osvedočeni Asadov saveznik i kao takav bio je poslat proteklog leta u Moskvu, Teheran i Kairo da ugovori rusku operaciju.
Iako se takođe smatra da je Mamluk jedan od projektanata „sirijske represije“, on je ipak jedna od ličnosti koja bi „zadovoljila i rusku i američku stranu u smislu vojnog i obaveštajnog stručnjaka budućih službi Sirije“, smatra Hajtam Mana.
„Kec iz rukava“ mogao bi biti bivši general Sirijske republikanske garde Manaf Tlas, koji je 2012. godine prebegao u Pariz uz prećutni pristanak francuske obaveštajne službe. On se čvrsto suprotstavlja religiji. Manaf Tlas je sunit i sin bivšeg ministra odbrane u vladi Hafeza Asada. Sebe je promovisao kao predstavnika zapadnih sila u Damasku.
Što se tiče ostalih mesta u novom kabinetu, trebalo bi imati na umu da je Moskva napravila listu od 38 opozicionih aktivista, na kojoj se nalaze i tri prethodna predsednika Nacionalne koalicije — Ahmed Džabra, Moaz Hatib i Hadi Bar, kao i sadašnji lider Halid Hoja.
Ova lista uključuje i opozicione figure poput Mišela Kiloa, uz dva člana Braće muslimana — Muhameda Tajfura i Muhameda Kabaša. Saudijska Arabija je sastavila listu na kojoj se nalazi 20 imena, dok je Egipat na svojoj listi imenovao 10 osoba. Tu su i sadašnji komandanti kao što je Zahran Alouš — on bi mogao biti prihvatljiv, mada ne previše. Generalno uzevši, ovaj proces neće biti jednostavan.
Da li postoji neusklađenost u strategijama Irana i Rusije?
I Rusi i Iranci veruju da je Bašar el Asad njihov najbolji adut i saveznik u borbi protiv sunita i islamskog terorizma. Ipak, njihove se strategije srednjeročno gledano mogu razlikovati. Naime, Iran pruža veću podršku Asadu, nego što to na ličnom planu čini Rusija.
Osim toga, libanski Hezbolah ima svoj jak oslonac u Siriji, savezniku Irana. A ovo pak dalje znači da ni pod kojim okolnostima Iran neće zatvoriti Hezbolahov „prozor“ u Libanu — kao što bi sunitska vlada volela da učini. Moskvu pak Hezbolah ne dotiče toliko.
Glavna poenta za Moskvu je vojska. „Možete prestati da govorite da zastupamo Asada“, rekao je nadavno šef ruske diplomatije Sergej Lavrov. Teheranovi prirodni saveznici su naoružane jedinice koje Iran stvara još od 2012. godine. Ove grupe su prilično tesno povezane lično sa Bašarom el Asadom. Bez njega, ove grupe bi doživele krah.
Iran, sa druge strane, ostavlja mogućnost Rusiji da igra vodeću ulogu u vazdušnoj kampanji u Siriji. Sledeći važan momenat je Putinovo obećanje da će smanjiti zavisnost Sirije od Irana, kako se ne bi dalje podrivala neutralnost sunitskih monarhija u Zalivu.
Rusija pokušava da se udvara naftom bogatim zalivskim monarhijama zarad sopstvene koristi. Na kraju krajeva, ko će plaćati obnovu Sirije? To će pre biti zalivske države, nego Iran.
