Tokom pregovora u Dejtonu gledala sam kako je Slobodan Milošević u baru flertovao sa konobaricom. Značaj Dejtonskog sporazuma za zemlje regiona je u tome što već 20 godina vlada mir. Nikad nije bilo planirano da sporazum predstavlja trajno rešenje za Bosnu.
Ovako je, između ostalog, Keti Marton, novinarka i supruga diplomate Ričarda Holbruka, evocirala uspomene na pregovore i kasnije potpisivanje Dejtonskog mirovnog sporazuma za Bosnu i Hercegovinu.
Prvu, tabloidnu, rečenicu ćemo pripisati njenom animozitetu prema bivšem predsedniku Srbije jer je u nju stvarno teško poverovati bilo kome ko je ijednom video, bar na fotografiji, Miloševića i njegovu suprugu Mirjanu Marković. Ali se možemo saglasiti sa činjenicom da u BiH vlada mir, a još više sa konstatacijom da tvorcima Dejtona on nije bio trajno rešenje. U to nas uveravaju evo već 20 godina, kako zapadne diplomate, tako i visoki predstavnici u BiH.
Američki paradoks
Od okončanja rata u ovoj bivšoj jugoslovenskoj državi pa do danas na delu je sistematsko otimanje nadležnosti entitetima u BiH od strane visokih predstavnika međunarodne zajednice, u odnosu na ono što su Federacija BiH i Republika Srpska dobili izvornim Dejtonskim sporazumom.
„Zanimljivo je da su Amerikanci i onda kad su mogli gotovo sve, ipak napravili Dejtonski sporazum sa dva entiteta, sa decentralizovanom strukturom, sa zajedničkim organima koji imaju minimalna ovlašćenja i tako dalje. A onda su, pošto su to napravili sami, napisali i potpisali, počeli da to osporavaju“, ukazuje na svojevrsni paradoks Nenad Kecmanović, profesor Fakulteta političkih nauka u Banja Luci.
Letošnji, obnovljeni, spor između Republike Srpske i visokog predstavnika Valentina Incka oko rada i funkcionisanje Suda i Tužilaštva BiH uzrokovao je odluku Narodne skupštine Republike Srpske o raspisivanju referenduma o ovim pravosudnim institucijama. Nedavno je Ustavni sud Bih doneo odluku o neustavnosti proslave Dana Republike Srpske, pa je to uslovilo najavu još jednog referenduma u Srpskoj na proleće iduće godine. Početkom sledeće nedelje poslanici u parlamentu BiH trebalo bi da odlučuju o zakonu koji bi regulisao prestanak mandata međunarodnih sudija u Ustavnom sudu BiH.
Predsednik Srpske Milorad Dodik najavljuje da će pokušati da za podršku ovom zakonu animira i hrvatske predstavnike i kaže da će ako u tome uspeju to biti nova praksa da se dva konstitutivna naroda pojavljuju sa predlogom zakona. Mediji u BiH navode da su predstavnici hrvatskih stranaka još ranije izjavili da su za to da se okonča mandat stranim sudijama.
Međutim, odlazak ovih sudija iz BiH je neprihvatljiv za Stranku demokratske akcije, iako je njihov mandat, prema Dejtonskom sporazumu, trebalo da traje samo do 2001. godine. Bošnjački član predsedništva BiH Bakir Izetbegović, kao uslov, predlaže ukidanje entitetskog glasanja, znajući da je to nešto na šta predstavnici Srpske neće pristati, jer bi došlo do preglasavanja.
Naime, Dom naroda Parlamenta BiH koji mora da aminuje svaku odluku i zakon u ovoj instituciji čini 15 delegata od kojih su po 5 Bošnjaci i Hrvati iz Federacije BiH i 5 Srba delegata iz Republike Srpske. Sa tri glasa protiv, srpski delegati mogu da ospore svaku odluku.
Cimermanova šibica
Dakle, očito je Bosna i Hercegovina opet tema. Očito je opet nametnuta spolja. I očito su namera i glavni cilj unitarizacija BiH na uštrb entiteta. Međutim, ako se raspala Jugoslavija, zašto i Bosna i Hercegovina koja je na neki način bila Juga u malom, ne bi imala mali raspad, mirni naravno? Zašto samo narodi u BiH nemaju pravo na samoopredeljenje? I ključno: zašto Zapad koji je svojski podržavao nezavisnost republika bivše SFRJ, sad grčevito hoće da održi ovu očigledno nefunkcionalnu državu?
„Bosnu i Hercegovinu, prema stručnjacima nedovršenu i neuspelu državu, Zapad drži zbog toga što neće Bošnjake da ostavi same. Nije problem do tobože ’Velike Srbije‘ ili ’Velike Hrvatske‘, nego je problem da se ne stvori muslimanska država na tom području“, tvrdi za Sputnjik Nenad Kecmanović.
Profesor Kecmanović sugeriše da bi se zbog boljeg razumevanja situacije trebalo prisetiti razgovora američkog ambasadora Vorena Cimermana i ratnog lidera Bošnjaka Alije Izetbegovića.
„Sugestija ambasadora je glasila: ’Ako vam ne odgovara Lisabonski sporazum zašto ne povučete potpis‘“, napominje Kecmanović.
Nakon toga nije samo propao poslednji pokušaj da se bosanski čvor rasplete mirnim putem, već je Izetbegović, kako kaže Kecmanović, odjednom svoju stranku počeo da proglašava građanskom, a kao dokaz je navodio da SDA, za razliku SDS i HDZ, nema u nazivu nacionalno obeležje. Izetbegović, dodaje dalje naš sagovornik, sebe više nije predstavljao kao lidera jedne od nacionalnih strana, nego kao „predsednika svih Bosanaca i Hercegovaca u jedinstvenoj građanskoj BiH“.
„Izetbegović je, dakle, posle one po Bosnu i Bošnjake sudbonosne diplomatske sugestije, odustao od ’onoliko Bosne koliko Muslimani mogu prosperitetno kontrolisati‘ i zinuo na celu. Bio je to prevelik zalogaj i Srbi i Hrvati su, po cenu troipogodišnjeg rata, to sprečili“, jasan je Kecmanović.
Rat je, podseća naš sagovornik, okončan tek obnovom Lisabonskog sporazuma pod novim nazivom Dejtonski sporazum, a ubrzo posle je počela priča da je ’Dejton doneo mir, ali ne i političko rešenje‘ i preduzeto je sistematsko potkopavanje Republike Srpske, koje traje i danas.
Utopiti muslimane u hrišćansku većinu
„Bilo bi naivno poverovati da katoličko–protestantski Zapad želi da napravi unitarnu državu po meri (relativne) muslimanske većine. Naprotiv, cilj je stvoriti unitarnu državu u kojoj će bosanski muslimani biti utopljeni u hrišćansku (apsolutnu) većinu i držati ih u hroničnoj tenziji lako promenljivog intenziteta sa pravoslavno–katoličkim okruženjem“, tvrdi Kecmanović za Sputnjik.
Izvorni Dejton sa visokom teritorijalno–etničkom autonomijom entiteta, kantona i županija, te minimalnom centralnom vlašću, maksimalno bi, prema profesorovom mišljenju, relaksirao komšijske odnose.
„Lord Oven je zapisao da su mu na brifingu pred odlazak u Bosnu rekli da ima odrešene ruke u traženju rešenja, uz jedino ograničenje da Muslimani ne mogu dobit zasebnu teritorijalno–političku jedinicu. Hteli bi Bošnjaci, baš kao i Hrvati, ’treći entitet‘, ali znaju da islamofobični Zapad u tome prepoznaje mostobran za širenje islamskog terorizma u Evropu“, zaključuje Kecmanović.
