Posle završetka Hladnog rata, svrha postojanja NATO-a je izmenjena i on se od defanzivnog odbrambenog saveza transformisao u ofanzivni savez čiji je cilj da pomogne Sjedinjenim Državama da uspostavi potpunu hegemoniju na evropskom kontinentu, a kasnije i u čitavom svetu.
I Rusija im tu stoji na putu, kaže analitičar Vladimir Trapara. Teroristi iz DAEŠ-a, odnosno takozvane Islamske države, ne predstavljaju toliko ozbiljnu pretnju da bi Amerikanci promenili svoju politiku, dodaje on.
Prijem Crne Gore u Severnoatlantsku alijansu sa vojne tačke gledišta ne znači ništa, kaže Trapara, jer ona, mala i geografski postavljena tako kako je postavljena, ne doprinosi pomenutom cilju. Razlozi zbog kojih NATO toliko želi Crnu Goru među svojim članovima tiče se lokalnih prilika.
„Crna Gora je jedna od regionalnih država koje nisu nacionalne države u pravom smislu reči“, kaže Trapara. „Ona je veštačka tvorevina i država nesigurnog i podeljenog identiteta, a Amerika na Balkanu upravo gradi dizajn zasnovan na takvim državama. Njima je veoma važno da takve države opstanu i da budu stabilne, pogotovo ako to ide na štetu Srbije i srpskog naroda. Prijem Crne Gore u NATO upravo bi osigurao takvu stabilnost“, objašnjava Trapara.
Trapara smatra da crnogorski režim, s druge strane, želi da ulaskom u NATO sačuva svoj identitet od mogućeg utapanja u srpski identitet. Režim Mila Đukanovića u Srbiji i srpskom identitetu vidi jednu vrstu pretnje, i ulaskom u NATO se potpuno odvaja od Srbije, što može da izazove i moguće negativne posledice u Crnoj Gori.
Mogućnost da Crna Gora uđe u NATO bez referenduma, imajući u vidu nedavnu istoriju protesta, može da Crnu Goru gurne u politički haos, smatra Trapara.
Kratkoročno, Srbi u Crnoj Gori bi mogli da insistiraju na održavanju referenduma o pristupanju Crne Gore NATO-u, jer, prema Traparinim rečima, postoji mala verovatnoća da bi na pošteno organizovanom referendumu predlog o pristupanju prošao.
Dugoročno gledano, Srbi u Crnoj Gori mogli bi da insistiraju na tome da se crnogorski politički sistem kreće u pravcu neke vrste konsociacione demokratije, gde se politički akteri ne bi delili samo na manjinu ili većinu, već bi se težilo konsenzusu glavnih političkih igrača, tako da nijedna od političkih grupa ne bude isključena iz političkog odlučivanja. Tako bi Srbi zaštitili svoj interes, jer bi se izbegla mogućnost da oni u nekoj budućoj podeli na većinu i manjinu budu preglasani, zaključuje Trapara.
