Dugogodišnji urednik satiričnog političkog nedeljnika „Kanar enšene“ Nikola Bo, koji danas vodi sajt posvećen geopolitičkim kretanjima u Africi, kaže da Francuska posle atentata u Parizu preispituje svoju unutrašnju i spoljnu politiku.
— Niko nije bio spreman na atentate ovakvih razmera. Ranije je bilo napada koje su počinili takozvani „usamljeni vukovi“, osobe na društvenoj margini. Ovde smo naspram neprijatelja koji je identifikovan, odlučan i dobro organizovan, naspram Daeša (arapski akronim za Islamsku državu). U svetlu ove opasnosti od terorizma velikih razmera ima onih koji su za više represije, za to da se sumnjivi drže u kućnom pritvoru, da se oduzme nacionalnost onima koji su radikalizovani. Sa druge strane su oni koji su za borbu legalnim i demokratskim sredstvima, ali su oni u ovakvim situacijama u manjini.
U pitanje se dovodi dosadašnja linija francuske diplomatije.
— Postoji snažna tendencija da promenimo politiku u Siriji i uđemo u savez sa Rusijom u borbi protiv Daeša. Umereni glasovi sada kažu da treba sarađivati i sa Iranom. Linija vlade svih ovih godina je bila — ni Daeš ni sirijski predsednik Asad, nismo hteli da pravimo hijerarhiju. Jasno je, međutim, da nećemo da šaljemo trupe u Siriju, a potrebno je boriti se na terenu, gde Rusija i Iran imaju saveznike. Francuska je izvela četiri odsto ukupnih vazdušnih napada u Siriji, što nije ništa.
Ne možemo da se pravimo da vodimo rat ukoliko nemamo saveznike i sredstva.
Francuska je poslednjih godina vodila politiku približavanja sunitskim zemljama na Bliskom istoku, pre svega zalivskim monarhijama na čelu sa Saudijskom Arabijom. One se, međutim, dovode u vezu sa podrškom radikalnim islamističkim grupama širom Bliskog istoka, sa ciljem da se suzbije iranski uticaj. Da li Francuska preispituje svoje partnerske odnose sa ovim zemljama?
— Osnove teške krize u kojoj se nalazimo postavljene su u vreme Nikole Sarkozija, kada je odbijena saradnja sa sirijskom vladom koja se borila protiv salafističkih i džihadističkih pokreta i kada su uspostavljene bliske veze sa Saudijskom Arabijom i Katarom, zemljama koje su ohrabrile džihadističke snage u Siriji. Mi smo dali pristanak ovoj podršci jer smo vodili politiku koja je veoma naklonjena zalivskim zemljama. Tu politiku je nastavio Fransoa Oland. Zašto? Pre svega iz ekonomskih interesa. Nadamo se da ćemo ovim zemljama, koje su vrlo bogate, prodati naše avione i druge stvari. Nismo želeli da vidimo njihovu povezanost sa najgorim džihadističkim pokretima i šta ovi angažmani podrazumevaju, kuda to vodi.
Kakav odjek su teroristički napadi u Parizu imali u Africi?
— Režimi u frankofonoj Africi su blisko povezani sa francuskom vladom, iz njih dolaze poruke simpatije. Ali većina afričkih naroda je suočena sa takvim problemima, uključujući i terorističke napade koji su mnogo ubojitiji nego što je ovaj u Francuskoj. U Maliju, gde je upravo u toku teroristički napad, deluje Al Kaida islamskog Magreba (Akmi), Boko Haram, blizak Daešu, u Nigeriji, i drugi salafistički džihadistički pokreti. Afričke zemlje su, uprkos svemu, daleko od onoga što se dešava u Francuskoj. To, međutim, nije slučaj u zemljama Magreba, koje imaju utisak da su delom povezane sa onim što se dešava u Francuskoj. Glavni organizator atentata u Parizu je poreklom Marokanac, živeo je u Belgiji, gde se nalazi jaka marokanska zajednica. Alžir vrlo pažljivo prati situaciju, jer alžirska zajednica u Francuskoj ima jake veze sa maticom. Tunis takođe, gde Daeš predstavlja veliku pretnju.
Iza indoktriniranih atentatora stoje ideolozi Islamske države, koji imaju veoma jasno osmišljen ideološki koncept.
— U francuskim bezbednosnim i obaveštajnim službama postoji uverenje da su u pitanju zaluđenici, fanatici. Ali način na koji razmišljaju naši protivnici, oni koji se bore protiv našeg modela društva, veoma je osmišljen. Oslanjaju se na antikolonijalnu tradiciju, imaju jasne ciljeve, što se videlo i u njihovom saopštenju posle atentata u Parizu. Ciljali su koncertne sale, fudbalski stadion, kafiće… Koriste retoriku koja ima odjek u najzapostavljenijim francuskim predgrađima, gde njihovi vršnjaci nemaju pristup ovim mestima. Njihove govore upija jedan deo omladine. U Siriju je otišlo da se bori 1.600 mladih Francuza. Mi slabo poznajemo protivnika kome smo objavili rat i koga smo potcenili.
Govori se o „unutrašnjem neprijatelju“?
— Taj termin je nejasan, to je ratnička retorika koja je povezana sa ekstremnom desnicom — spoljni i unutrašnji neprijatelj, migranti, stranci… U Evropi su na površinu isplivale sve te stare antiimigracione teme. Ali tako, na sreću, ne razmišlja većina Francuza. Veze između Francuza i onih drugačijeg porekla su jake.
