Fotografija koja je ilustracija za ovaj tekst, prvo je što ste u subotu ujutru mogli da vidite na fejsbuk stranici Sputnjika. Poručujemo — „Ja sam Pariz“, kao što to rade ljudi i mediji širom sveta. Ova fotografija i poruka nije samo gest podrške, već surova istina. Ona nije ni samo stav, već realnost čitavog sveta od 13. novembra 2015. godine.
Zato ne stoji opaska ljudi na društvenim mrežama koji na masakr u Francuskoj reaguju konstatacijama: „Kako seješ, tako žanješ“.
Da su svi oni koji ovo mogu i da pomisle, a ne i da napišu, bili sticajem okolnosti baš tog dana u Parizu, da li bi to značilo da i oni žanju ono što su posejali? Da li neko od tih ima dete koje je moglo u tom trenutku da bude na ekskurziji u Parizu? Ili svi ti „mislioci“ smatraju da su Marinkova bara i Babin zub na Midžoru dovoljni njima samodovoljnima za sve turističke potrebe?
Sve reakcije i konstatacije onih koji smatraju da je neko zaslužio ono što mu se dogodilo, potiču iz gneva prema zapadnim zemljama koje su učestvovale u NATO agresiji na Srbiju. Ali, ako je taj gnev zbog 78 dana bombardovanja i civilnih ciljeva — koje je tadašnji portparol evroatlantske alijanse bedno nazivao kolateralnom štetom — opravdan, likovanje nad stradanjima civila i manjak empatije za Pariz nikako ne može da bude opravdan.
Mogao si i možeš biti i Ti
Pogubno je porediti ove dve stvari. Ne zbog toga što nisu za poređenje, ne ni zbog merenja nanete štete ili broja žrtava, pa ne ni zbog neopravdanosti NATO akcije, već zbog toga što terorizam nema boju i naciju i ne bira ni boju ni naciju. Za te isprane mozgove u pantalonama i bombama oko struka — svi su mete.
„Zašto ovako niste pisali kad je oboren ruski avion?", sugeriše nam pitanjem jedna „fejsbuk dama“ koja očito bolje zna šta misle ruski poreski obveznici nego oni sami. Ovakva vrsta sugestije slična je onoj kad bi neko majci koja je tek izgubila sina rekao da ona ne žali svog sina kao što žali žrtve u Parizu.
Svako ko kaže da ne žali za žrtvama napada u Parizu, jer pobogu, ni oni nisu žalili za stradalima u padu ruskog aviona ili za malom Milicom Rakić pogođenom za vreme NATO agresije, ne žali ni za Milicom, a ni za svih 224 putnika oborenog aviona. Ubeđeni smo da takvi ne umeju da žale.
Naime, ne možeš postupati istovetno kao oni koje mrziš i koji su (ti) činili zlo. Nehajanjem za žrtvama niko ne može vrati svoje žrtve. Bojimo se, čak, da bi neki od tih ljudi u napadu besa radili i gore stvari. Samo, hvala Bogu, pa nemaju avion sa raketama.
Na kraju krajeva, ne moramo — mada je ljudski — žaliti Francuze, ali moramo žaliti sebe.
Kako?
Pa svi smo potencijalne mete. Ovo ne znači da slutimo neko zlo u Srbiji, već govorimo o globalnom kontekstu terorizma koji buja. To je pošast koja nema adekvatan odgovor. I nema ga ne zbog nesposobnosti vlada, tajnih službi i specijalnih jedinica bilo koje države, već zbog neprijatelja koji je nevidljiv, nepredvidiv i koji može biti svako i može napasti svakog. Zbog toga je terorizam i najveće zlo čovečanstva.
Bez slobode si rob ili robot
Posle napada na Svetski trgovinski centar u Americi, slobode ljudi su ograničene. Šta mislite da će se dogoditi posle terorističkog napada u Parizu? Države će, da bi zaštitile sebe i svoje građane, morati da pojačaju kontrolu. A ta pojačana kontrola istovremeno znači smanjenu slobodu za građane čitavog sveta.
Kad nema slobodu, čovek nema ništa. Možda zvuči kao fraza, ali sada to svakako nije, jer u tom trenutku čovek postaje rob ili robot. Ili i jedno i drugo, pošto svi mogu biti mete, a i svi potencijalni „spavači“.
Namerno sad ne želimo da ulazimo u teorije zavere — od kojih se neke ispostave i kao tačne, nećemo u ovom tekstu da analiziramo da li ograničavanje slobode nekim državama i svetskim centrima moći odgovara, i zašto im to odgovara. Hoćemo da vas nešto pitamo. Ako bi nekim slučajem, ne dao Bog ni Alah, neko razneo sebe u Muzeju nacionalne istorije Amerike, da li bi te ljude trebalo žaliti?
Pa naravno ljudi. Ako smo ljudi. Naravno. I uprkos činjenici da su i neki američki i NATO generali posredno priznali stvaranje ovog Frankeštajna koji sebe naziva Islamska država, mada ni sa islamom ni sa državom suštinske veze nema.
Pitanje da li su građani Amerike, Francuske ili neke druge zemlje mogli svojim vladama jače ukazati da ne rade neke stvari koje su radili, a pojedini još rade — ne znači da su ti isti ljudi legitimne mete terorista.
Važno je napomenuti i da podatak da je jedan od terorista u Parizu bio među migrantima koji su prošli kroz Srbiju, nikako ne znači da sad treba svakog migranta da gledamo popreko. Pa neće ni Francuzi svakog ko se zove Ibrahim ili Abdulah proterati iz zemlje ili zatvoriti. Svi ti Ibrahimi i Albulasi su časni ljudi koji žive i rade, a to što neki drugi imaju ista imena kao oni, istu boju kože kao oni ili potiču sa istog prostora kao i oni — samo je sticaj okolnosti i nikako ne znači da ispovedaju i istu veru i da gaje iste vrednosti. Teroristi nemaju veru, nemaju naciju i nemaju sisteme vrednosti. U tome je osnovna razlika.
Zbog svega toga, teroristički napad na Pariz nije napad na Francusku i grad svetlosti koji je to bio i biće. Mnogo je više od toga. To je napad na Nikolu Teslu i Mihaila Pupina, na sve filmove Alfreda Hičkoka i Nikite Mihalkova, na sve note Betovena i Čajkovskog, na sve golove Dijega Maradone i na sve koševe Majkla Džordana.
Ovaj napad je spaljivanje svih slika Vinsenta van Goga i svih stihova iz Ilijade i Odiseje. To je udar na Dostojevskog, Ivana Gorana Kovačića, Ernesta Hemingveja i Petra Petrovića Njegoša. To je pucanj u papu, vaseljenskog patrijarha, Dalaj Lamu… To je napad na civilizaciju.
