Ako je rat jedina alternativa saradnji u Evropi, kao što je ovog petka dramatično upozorio potpredsednik Evropske komisije Frans Timermans, i ako, kako je dodao, ništa nije neuništivo, pa ni zajednički evropski projekat, dok bi ograde na granicama mogle da unište Evropsku uniju; ako je važno da se ne dižu ograde i da se ne raspadne šengenski sistem jer bi za njim mogli da se raspadnu i drugi sistemi i mehanizmi zajedničke Evrope; ako je budućnost evropskog projekta dovedena u pitanje ako ne budemo delovali kolektivno — kakva tačno budućnost čeka i Evropsku uniju i njeno okruženje posle terorističkih napada u Parizu? Ovi napadi, koji su do sada odneli 129 života, očigledno imaju vrlo raskošan razorni potencijal da odnesu i mnogo više. Čak i mir u Evropi, od čega bi mogao da nastrada i Balkan…
Timermans je svoje reči upozorenja — a on je samo poslednji u nizu najviših zvaničnika Evropske unije koji su u poslednje vreme upozorili na ovaj scenario — izgovorio pre napada u Parizu, i povod mu nije bio terorizam već izbeglička kriza koja Evropsku uniju potresa u temeljima.
A pariski napad će ovu krizu samo pojačati, tim pre što je već utvrđeno da je bar jedan od pariskih terorista, vojnika Islamske države koja je preuzela odgovornost za napad i odmah najavila nove, u Pariz stigao u nekoj od kolona izbeglica iz Sirije preko Turske, Grčke i Balkana.
Kakav razvoj događaja može da se očekuje?
Dobar nagoveštaj pružila je Poljska, koja je odmah posle pariskog petka 13. (novembra) saopštila kako neće prihvatiti ni onih nekoliko hiljada izbeglica na koje je nekako pristala pre manje od mesec dana. Kakav će biti odgovor Češke, Slovačke, Mađarske i Rumunije — koje za odluku o solidarnoj raspodeli izbeglica nisu ni glasale, ali su preglasane i primorane da to učine — nije teško naslutiti.
Švedska, koja je dosad primila najveći broj migranata po glavi stanovnika, krajem prošle nedelje (opet, pre Pariza) uvela je kontrolu svojih granica, a realna bojazan da se među migrantima kriju i teroristi ove će kontrole, sva je prilika, učiniti još i žešćima. To pak znači da ni Danska neće dugo čekati da bi učinila nešto slično, Holandija je najavila sličnu meru još pre nekoliko meseci, Francuska je to i učinila posle napada, pri čemu pritisak u Francuskoj da ova privremena mera postane i trajna nastavlja da raste…
Ključno je, međutim, pitanje kakav pritisak na Nemačku stvaraju sva ova podizanja barijera širom Evrope i njenog okruženja? Odgovor je očigledan. Pri čemu je nemačka kancelarka Angela Merkel, koja se podizanju barijere oko Nemačke za sada opire, već izložena žestokom unutrašnjem pritisku da nemačku politiku dobrodošlice izmeni. Pritisak na Merkelovu vrše čak i njeni bliski saveznici i saradnici, poput ministra unutrašnjih poslova Tomasa de Mezijera, ministra finansija Volfganga Šojblea, vođe sestrinske Hrišćansko-socijalne unije iz Bavarske Horsta Zehofera… Njihovi će zahtevi posle pariskog terorizma samo dobiti na snazi i uverljivosti.
Popusti li Angela Merkel, zatvori li se Nemačka, sledi lančana reakcija na jugu. Austrija sprema ogradu prema Sloveniji, Slovenija je već ogradila svoju granicu prema Hrvatskoj, Hrvati će prema Srbiji… I ne samo što će migranti ostati zaglavljeni ovde duže nego što bi to iko želeo i u većem broju nego što to iko može da podnese, već ono nedavno upozorenje Angele Merkel o mogućim oružanim sukobima na Balkanu ako Nemačka zatvori svoje granice postaje i kudikamo ozbiljnije…
Unutar tvrđave Evropa pak treba očekivati dalje jačanje onoga što se naziva ekstremnom desnicom. Vođa Nacionalnog fronta u Francuskoj Marin le Pen vodeća je u mnogim anketama, radikalno desne i antiimigrantske Švedske demokrate u anketama dobijaju podršku čak oko četvrtine tamošnjih birača i ubedljivo su prvi…
Kako je ova politička opcija i naglašeno antibriselska, sasvim je realno očekivati dalje slabljenje zajedničkog evropskog projekta, koji se već pokazao neuporedivo krhkijim nego što su to i najuvereniji evroskeptici smeli da pretpostave.
No drmanje Evropske unije i briselskih institucija ne moraju da budu najgore što će se desiti zapadu našeg kontinenta. Nasilje pothranjuje nasilje, a izbeglički kampovi širom Evrope goreli su i pre pariskih napada. Oni će ih, sva je prilika, samo još rasplamsati, što će pak povećati verovatnoću da će uslediti i novi odgovor, novi teroristički napadi. Pri čemu su perspektive utoliko mračnije što su napadi u Parizu pokazali i da se islamski terorizam u Evropu zapravo i ne mora uvesti (kroz izbegličke kolone, na primer) da bi ga bilo. On je već tu: nekoliko napadača bili su domaći teroristi, iz okoline Pariza odnosno Brisela. Ulazi li Evropa u spiralu nasilja?
Ona će izazvati i njenu dezintegraciju, osim ako neko ne misli da će u ovakvom sledu događaja — koji nije izvestan ali je zamisliviji nego što je bio ikada ranije — Velika Britanija žarko poželeti da ostane u Evropskoj uniji? A referendum će se tamo održati najkasnije do kraja 2017. godine.
Nova ekonomska kriza — bude li je, kao što mnogi očekuju u narednih godinu ili dve — čitavu situaciju, ionako neveselu, dodatno će pogoršati. Francuska, druga najveća ekonomija Evropske unije, u prošlom kvartalu imala je rast od mizernih 0,3 odsto. Posle terorističkog napada u Parizu, i perspektive novih napada, prihodi od turizma u Francuskoj verovatno će opasti, a ovi prihodi predstavljaju čak oko 10 odsto njenog BDP-a. Neće to srušiti francusku ekonomiju, ali će je svakako učiniti kudikamo ranjivijom na udarce. Sad, imajući u vidu da je i malena Grčka mogla dobrano da uzdrma čitavu evropsku ekonomiju, izvesno je koliko bi razoran efekat imalo slično posrtanje Francuske…
Kako najsigurnije sprečiti ovaj crni scenario? Deluje očigledno: i jedan i drugi problem, i terorizam i izbegličku krizu, treba saseći u korenu. Dakle, u Siriji.
Poraz Islamske države i ostalih terorista zemlji bi doneo kakav-takav mir i obustavljanje izbegličkih talasa, i sigurno bi značajno umanjio kapacitet njihovih ćelija da organizuju nove terorističke napade u Evropi. Ali Evropi je za to neophodan Bašar al Asad, i neophodna joj je saradnja s Rusijom. Do sada za tako nešto, zahvaljujući svom velikom bratu s one strane Atlantika, Evropa nije imala ni snage ni hrabrosti.
