„Umesto da se pravi haos u Kaleu, mnogo bi bilo bolje da se migranti registruju u Francuskoj, kao što predviđaju međunarodni zakoni, da se registruju u zemlji u kojoj su se našli“, izjavio je britanski ambasador u Francuskoj u emisiji radija „Frans enter“.
U Kaleu, nedaleko od Lamanša, nalazi se najveći izbeglički kamp u Francuskoj, nazvan „džungla“ zbog uslova koji u njemu vladaju — poslednja stanica za hiljade ljudi koji traže način da stignu do Velike Britanije. Neki umiru sprženi od struje u tunelu kojim prolazi Evrostar, voz koji povezuje London i Pariz, drugi se udave, a onima koji stignu na drugu obalu blokiran je pristup.
„Znači, tražite da se primene evropski propisi kad vam to odgovara. Živela Evropa! A sutradan organizujete referendum o izlasku iz Evropske unije“, odgovorio je žustro francuski novinar.
Diplomatski ton evropskih diplomata sve slabije skriva duboke podele unutar Evropske unije, koje je na videlo iznela izbeglička kriza.
U Britaniji zbog ove krize sve više raste utisak da im Evropska unija nije potrebna, da će im bolje biti van nje. Mrzovoljni komentari Pariza da London hoće od Evropske unije da uzme samo ono što im odgovara, a da ni najmanje ne haje za obaveze koje članstvo u uniji podrazumeva, nisu opravdani jer i sam to čini. U izbegličkoj krizi Francuska je diskretna kada je reč o preuzimanju migranata iz ratom zaraćenih područja Bliskog istoka i Afrike i trudi se da što manje onih koji dođu do njene teritorije tu i ostane.
Njena strategija je potpuno suprotna Nemačkoj, koja je u prvom trenutku otvorila vrata, a sada, pošto se našla usamljena, pokušava da pronađe izlaz iz situacije koja je ozbiljno uzdrmala do pre neki mesec nedodirljivu kancelarku Angelu Merkel. Ove različite strategije Pariza i Berlina dovode u pitanje francusko-nemački motor koji je pokretao evropsku mašinu. Do sada su se uvek trudili da usklade politike, ali po ovom pitanju imaju radikalno suprotstavljene pozicije. U Francuskoj se, ne bez izvesnog zadovoljstva, govori o „mandatu previše“ Angele Merkel i njenom modelu koji je na putu da izgubi sjaj.
Izbeglička kriza je pokazala da su nacionalni interesi iznad evropskih. Zato niko ne veruje u rezultate samita evropskih lidera na Malti sa liderima Turske i tridesetak afričkih zemalja, od kojih traže zajedničku akciju kako bi zaustavili priliv izbeglica, iako su sami podeljeni.
Evropski lideri žele da zadrže migrante što dalje od svojih granica, za šta im je potrebna pomoć Afrikanaca. Zauzvrat su im obećali 1,8 milijarde evra, ali nisu precizirali odakle će taj novac da izvuku. Prethodna obećanja nisu ispunjena, od dve milijarde evra pomoći izbeglicama koje je trebalo da izdvoje evropske vlade, stiglo je manje od 500 miliona evra. Od 160.000 izbeglica koje su se obavezale da će primiti i rasporediti po Evropskoj uniji, tek je za stotinak pronađeno rešenje, što je poražavajuće kada se ima u vidu da je u Evropsku uniju od početka godine ušlo 800.000 izbeglica.
Afrički lideri bez entuzijazma gledaju na politiku readmisije evropskih zemalja, koja podrazumeva da vrate migrante koji nisu dobrodošli nazad u njihove zemlje. Zauzvrat traže vizne olakšice za svoje studente i poslovne ljude, koje Evropska unija daje na kašičicu. Isto traže i Turci, kojima je Evropska unija zatvorila vrata, zbog čega ne vide zašto bi zadržavali više od dva miliona izbeglica iz Sirije koje žele da zatraže azil u Nemačkoj, Švedskoj ili Velikoj Britaniji. Ankara traži od Evropske unije političke ustupke, kao što je nastavak pregovora o njenom članstvu u Evropskoj uniji koji su godinama zamrznuti, što je Merkelova obećala turskom predsedniku Redžepu Erdoganu u nedavnoj poseti Turskoj. Mnogi evropski lideri je kritikuju da je otišla suviše daleko u obećanjima, za koje, međutim, ima podršku Donalda Tuska, predsednika Evropskog saveta. Evropljani su obećali Turskoj prvo jednu milijardu evra a potom tri milijarde, ali Ankara kaže da je ovo obećanje daleko od toga da se sprovede.
Ne pokazuju samo lideri Evropske unije licemerje kada je u pitanju izbeglička kriza. Sa druge strane Atlantika, Amerikanci sa uobičajenim moralizmom poručuju Evropljanima da „ne ostavljaju izbeglice napolju na hladnoći“, kako glasi uvodnik Njujork tajmsa. Autor ukazuje na „bedni neuspeh Evrope da odgovori na najveći priliv izbeglica od kraja Drugog svetskog rata“, ne pominjući da su SAD ove godine primile 1.500 izbeglica iz Sirije, koju svakodnevno bombarduju više od godinu dana.
U međuvremenu se nižu tragedije na mediteranskim obalama. Osamnaest migranata, od kojih sedmoro dece, udavilo se u sredu u pokušaju da se domognu Grčke. Prema podacima Međunarodne organizacije migranata u Grčku je od početka godine stiglo 650.000 izbeglica, većinom iz Sirije, Avganistana i Iraka, a 530 je poginulo u tom pokušaju. Nedostatak zajedničke evropske strategije se manifestuje zatvaranjem granica.
Austrija je ograničila ulaz izbeglica na 6.000 dnevno, Švedska uvodi kontrolu granica, Danska je najavila da će da učini to isto i traži od drugih evropskih zemalja da preuzmu migrante koji su došli na njenu teritoriju, ali se većina drugih zemalja oglušuje o ove pozive. Nemačka je poručila da će jedan broj „svojih“ migranata poslati u druge zemlje, na šta je Mađarska odmah odgovorila da neće primiti nijednog. Slovenija je u istom duhu saopštila da neće da prihvati izbeglice koje bi proterivala Nemačka i poput Mađarske rešila da se opaše bodljikavom žicom. Njen premijer, Miro Cerar, to naziva „tehničkom preprekom“koja će biti duga 80 kilometara. Šef slovenačke diplomatije Karl Erjavec objasnio je da je to zato što je Hrvatska „u prošlosti potpuno nekontrolisano slala grupe izbeglica u Sloveniju“.
Sve je više onih koji smatraju da je Šengenskom sporazumu o otvorenim granicama istekao rok.
