„Francuska nije dobra za moju budućnost, a uz to nema reputaciju zemlje koja lako daje dozvolu boravka“, ističe 24-godišnji Edvard iz Bagdada, čekajući u Stokholmu brod za Finsku, prenosi AFP.
Među izbeglicama postoji rašireno ubeđenje da Francuska znači mesece bez krova nad glavom, borbu sa birokratskim preprekama i kontakt sa službenicima koji ne govore engleski.
Izbeglice su takođe upoznate sa ne baš sjajnom situacijom francuske privrede i njenih 3,5 miliona nezaposlenih.
„Francuska je dobra za obilazak, ali ne i da se u njoj radi“, kaže 26-godišnji Sirijac Abdulrahman, koji je dospeo u Švedsku.
Kada je pre dve nedelje Fransoa Oland predložio da olakša teret Nemačkoj tako što bi Francuska preuzela 1.000 izbeglica, tim francuske imigracione službe poslat u Minhen uspeo je da ubedi manje od 600 izbeglica da sreću potraže u Francuskoj, iako im je obećano lako dobijanje papira, mogućnost da im se pridruže porodice i dozvola boravka na 10 godina.
Od izbijanja građanskog rata u Siriji, od četiri miliona izbeglica iz te zemlje samo je njih 7.000 dobilo izbeglički status u Francuskoj.
Pariz je obećao da će u naredne dve godine prihvatiti još 31.000 izbeglica i radi na ubrzavanju procesa rešavanja zahteva za azil i povećanju smeštajnih kapaciteta.
Sabrin el Rasak iz organizacije „Reviver“, koja pomaže sirijskim izbeglicama od izbijanja konflikta, nije iznenađena što Francuska među izbeglicama ne spada u željene destinacije. Ona ističe da je „izuzetno teško“ naći smeštaj, kao i da je proces dobijanja azila „dugotrajan i traumatičan“.
Između ostalog postoji i propis da je nužno imati adresu kako bi mogao da se podnese zahtev za azil.
Francuska ima na raspolaganju svega 30.000 kreveta za više od 60.000 tražilaca azila, što znači da su mnogi prinuđeni da žive kod prijatelja, rođaka ili na ulici.
„Sirijci razmenjuju svoja iskustva preko Fejsbuka i Vocapa i za njih Francuska nije dobra zemlja za prihvat izbeglica“, ističe El Rasakova.
Osim toga, tu je i pitanje jezika, jer većina izbeglica zna samo nešto malo engleskog, a francuska administracija se nimalo ne trudi da im izađe u susret.
Mnogi obrasci su, na primer, isključivo na francuskom, napominje El Rasakova, po kojoj su glavni problemi nedostatak koordinacije, ali i političke volje.
Po mišljenju francuskog stručnjaka za izbeglice Fransoa Žemena, Francuska bi trebalo da se zabrine.
„To što je više ne smatraju zemljom dobrodošlice znači da njeno ekonomsko zdravlje nije baš dobro, ali takođe da nije baš dobro ni zdravlje njene demokratije“, ističe Žemen.
