Nekoliko dana kasnije idem ka Šidu, jednom od glavnih prelaza na novom putu izbeglica, pošto je Hrvatska zamenila Mađarsku kao tranzitna zemlja. Sada granicu prelazi više hiljada unesrećenih ljudi dnevno. U tranzitu, naravno — glavni cilj su Nemačka i skandinavske zemlje.
Stižemo na kilometar od zvaničnog graničnog prelaza Šid — Tovarnik. Brojne novinarske ekipe nam govore da je to mesto gde i mi treba da budemo, ali se ipak ništa ne dešava. Pravim prve fotografije, raspitujem se kod članova lokalnog kriznog štaba o situaciji.
Stojim na putu kojim izbeglice idu u Hrvatsku. Nekoliko autobusa ide nam u susret.
Silaze sa magistralnog puta i parkiraju se na atarskom drumu, koji seljaci koriste za svoje traktore i kombajne, za odlazak na njive. Izlaze čim se autobus zaustavi. Muškarci do trideset godina starosti i porodice sa malom decom su najbrojniji. Ima i beba. Tek poneka starija osoba. U svakom autobusu po jedan čovek rukovodi ostalima.
Na tom skučenom prostoru nema dovoljno mesta za normalno kretanje. Ljudi se guraju i po izlasku iz autobusa svako gleda samo sebe i svoje najbliže, red ne postoji. Uzimaju se torbe iz gepeka i odmah se kreće u pravcu Hrvatske. Niko se ne zadržava duže nego što mora.
U dugačkim kolonama pešice nastavljaju put. Krećem za njima, znam da idemo na ilegalni prelaz sa Hrvatskom, ali kojim putem, to mi u početku nije jasno.
Mrkli mrak, ne vidim ništa ispred sebe, nisam poneo lampu. Ne palim svetlo na telefonu, jer čuvam bateriju, to mi je jedina veza sa kolegama. Šuštanje kukuruza oko mene mi pomaže da se orijentišem. Idemo kroz polja.
Poslednji sam u koloni od oko dvesta pedeset izbeglica. Trudim se da budem neprimetan. Znam da nikoga do sada nisu povredili u Srbiji, ali nije svejedno kad si sam. Sada delimično znam kako se oni osećaju, prepušteni sami sebi.
Pridružujem se grupi migranata, pokušavam da saznam ko mi je novo društvo. Dva mlađa muškarca, starija i mlađa žena, dečak i devojčica. Primećuju da govorim na njima stranom jeziku.
Jedan muškarac se obraća drugom, shvatam da govore o meni. Prekidam razgovor, ne znam šta da očekujem, priznajem, strah me je od njih, iako mi razum govori da se ništa loše neće desiti.
„Zdravo, prijatelju. Odakle si?“, na engleskom mi se obraća muškarac koji nosi dve ogromne torbe, jednu na leđima, drugu na stomaku, kao što se nose bebe. Samo ova „beba“ nije mala. Ceo život njegove porodice stao je u te dve torbe.
„Zdravo. Ja sam iz Srbije. Novinar“, odmah im dajem do znanja da nisam policajac ili vojnik, mada naših pripadnika tih službi ne treba da se plaše.
„Znaš li gde je granica?“, pita.
„Ovo ti je pogranična zona, ni ja ne znam da li smo u Srbiji ili Hrvatskoj. Ona tamo svetla su zvanični prelaz. A ovo ovde pretpostavljam da je još uvek Srbija. Ako je Hrvatska, onda sam i ja u problemu. Odakle ste?“, i ja pokušavam da dobijem priču.
„Irak.“
Odmah mi kroz glavu prolazi navodno posedovanje hemijskog naoružanja zbog kog su SAD i Velika Britanija napale tu zemlju. Kako jedna laž pomaže da se uništi jedna zemlja i milioni života.
„Sa kime putuješ?“
„Sa porodicom. Žena, sin, ćerka i majka. Ovo mi je drug. Upoznali smo se na putu.“
„Znam kako ti je. I Srbi su pre dvadeset godina tako bežali, samo iz drugog pravca… Bežali su iz Hrvatske u Srbiju“, umesto da pustim njega da govori, ja sam taj koji priča.
On apsolutno nema pojma o ratovima devedesetih na Balkanu, ni o „Oluji“ ni o NATO bombardovanju. I ne krivim ga. Dok čoveka ne pogodi nesreća, za tuđu ne zna.
„Koliko dugo putujete?“, vreme je da ja saznam njegovu priču.
„Deset dana. Turska, Grčka, Makedonija, Srbija.“
„Gde ćete dalje?“, pitam ga.
„U Nemačku.“
„A što ste napustili Irak?“
„U mojoj provinciji (izgovara ime, ali ga ja ne razumem) je rat. Ekonomija je uništena. Tamo više nema ničega“, govori mi sve to, ali nije tužan, ide dalje. Uspeo je da spase ono što je najvrednije — svoj život i živote članova svoje porodice.
„Planiraš li da se vratiš jednog dana?“
„Da, ako se situacija popravi. Ali sumnjam da će se to ikada desiti“, priča tako tipična i realna. Ni naši se nisu vratili u Krajinu i na Kosovo, zašto bi se neko vraćao tamo gde više nema života.
Naš razgovor prekida njegova žena. Stajemo. Ona više ne može da nosi sina, umorna je, spušta ga na zemlju.
„Hoćeš ja da ponesem nju?“, pitam ga za ćerku.
„Ne, ne, nije potrebno, hvala ti mnogo. Biće ti naporno, nije ona laka“, iznenađen je mojom ponudom.
„Stvarno mi nije problem.“ On opet odbija, ja mu opet kažem da želim da mu pomognem. Pita ćerkicu da li hoće da je nosim. Vidim da ne želi, čak kreće i da plače, ali je otac smiruje.
„U redu je, možeš da je podigneš“, govori mi, a onda se obraća njoj na arapskom. Devojčica me ljubi u obraz. On podiže sina na leđa i nastavljamo put.
U daljini se vidi rotirajuće svetlo. Ima oko kilometra do granice.
„Je li ti teško?“, pita me muškarac.
„Nije“, lažem, brzo sam se umorio, ali mogu da izdržim. Oni putuju deset dana, valjda ću i ja moći deset minuta.
„Ovako su i moji bežali iz Hrvatske. Tetka sa ćerkom i sinom. Ona starija, on mlađi, baš kao i tvoji.“
Konačno stižemo na granicu. To znamo jer izbeglicama put preprečuje dvadesetak hrvatskih policajaca i tri automobila. Svi sedaju na zemlju i čekaju. Nazad neće. Spuštam devojčicu i odlazim do policije.
Pokušavam od policajca da dobijem neke informacije.
„Nemamo ovlašćenja da dajemo izjave. Možete se samo okrenuti i vratiti se odakle ste došli.“
Saznajem samo da se nalazimo na nedefinisanoj pograničnoj liniji.
Nekoliko izbeglica me zaustavlja, pitaju me šta se dešava, zašto ih policija sprečava da uđu u Hrvatsku i kada će moći da nastave put.
„Sada ne možete da uđete, ali ući ćete u jednom trenutku. Danas su puštali ljude, pustiće i vas.“
„Kada?“, pita me jedan mlad čovek.
Stižem na kraj kolone, pokušavam da nađem Iračanina i njegovu porodicu, želim da se pozdravim i da im poželim sreću, ali u onom mraku nemoguće ih je uočiti.
Duplo brže prelazim isti put. Novi autobusi su pristigli i iz njih izlaze Sirijci, Iračani, Avganistanci, ljudi uništenih života, kojima nije ostalo ništa drugo osim tih života…
