Podignuto nalivpero — u levoj ruci — tadašnjeg potpredsednika Vlade Srbije Božidara Đelića predstavljalo je tog 29. aprila 2008. neku vrstu pobedonosnog pokliča. Trebalo je to da označi uspeh tadašnje srpske administracije koja je na zasedanju Saveta ministara Evropske unije u Luksemburgu potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU.
„EU kreće zajedničkim putem sa Srbijom, ali i Srbija mora da pokaže želju da sarađuje sa drugim evropskim zemljama, što znači da u budućnosti Srbija mora da donese neke prave odluke“, rekao je tom prilikom predsedavajući Saveta ministara EU, slovenački šef diplomatije Dimitrij Rupel, koji je u ime Evropske komisije potpisao SSP.
Kad mi tamo, a ono međutim
Nepunih osam godina posle revolucije 5. oktobra Srbija je započela svoj put u društvo Evropske unije. Ono nalivpero u vazduhu značilo je ostvarenje obećanja svih političara koji su upravljali Srbijom u tih osam godina, ali je značilo i neku vrstu podstreka za građane Srbije. Promenama i revolucijom ti građani su želeli standard, vladavinu prava, ozbiljne institucije, putovanje bez viza… A pre svega povratak ličnog samopouzdanja i poštovanje drugih. Ali, desilo se — međutim.
Danas je, više od sedam godina posle potpisivanja SSP-a, komesar EU za susedsku politiku i proširenje Johanes Han predstavljajući u Briselu paket izveštaja o napretku država-kandidata ocenio da je Srbija protekle godine načinila krupne korake u približavanju EU i da je blizu otvaranja prvih pregovaračkih poglavlja.
U čitavom periodu od potpisivanja SSP-a do ovog današnjeg izveštaja — jedino što su stvarno videli, čuli i osetili građani Srbije bilo je pregrš vesti o „putu u EU“ i mnogo više onih drugih vesti koje su taj put uslovljavale. Nekad je to bilo i zbog kašnjenja u ispunjavanju obaveza koje je Srbija preuzela na sebe, ali je opet neuporedivo više od toga bilo nekih novih uslova, zatezanja i pomeranja ciljeva.
Evo vuka, evo vuka…
„Ući ćemo u Evropu sa našim identitetom, našim integritetom i našim suverenitetom“, rekao je Božidar Đelić posle potpisivanja SSP-a.
Međutim, u godinama posle tog luksemburškog potpisa, preovlađujuće teme su bile baš taj identitet, integritet, a pogotovu suverenitet. Pa i današnje obrazloženje Johanesa Hana sadrži formulaciju „da je došlo do napretka u dijalogu o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine“.
Zato i ne treba da čudi što istraživanja pokazuju pad podrške EU integracijama od strane građana Srbije ispod 50 odsto. Ne treba da čudi ni manjak entuzijazma na vest da će prva pregovaračka poglavlja biti otvorena.
Naprosto, ljudi su se umorili. Građani Srbije evropskim izveštajima ne veruju. Evropa je prečesto govorila: evo vuka, evo vuka, pa sad i da stvarno dođe vuk, niko ne bi reagovao. Od svega je najgore što — poučeni dosadašnjim iskustvom — građani više ne veruju ni kad vide svojim očima, a kamoli da veruju na reč komesarima iz Brisela.