Iako su pred odlazak srpskog premijera i velike srpske delegacije u Moskvu srpski mediji obilovali najavama, planovima i obećanjima, povratak je bio daleko manje pompezan i, neki će reći, na neki način obavijen velom tajne. Nijedan član delegacije koja je brojala više od stotinu ljudi nije rekao ništa, ostavljajući tako mesta za brojne spekulacije — od onih da će Rusija naoružati čitavu srpsku armiju, pa sve do toga da je zvanična Rusija bojkotovala srpsku delegaciju. To je bio razlog da zamolimo ruskog ambasadora Aleksandra Čepurina da nam kaže svoje utiske o poseti kojoj je, po dužnosti, prisustvovao.
— Mislim da su najvažnije dve stvari. Poseta je pokazala zrelost srpske politike, koja se vodi u skladu sa sopstvenim, srpskim interesima. Ovi interesi se u stvari sastoje u unapređivanju odnosa i sa Zapadom — EU, i sa Istokom — Rusijom, a da se ne gube vlastiti koreni i budućnost zemlje i naroda. To je prvo. Drugo — poseta je dala podstrek bilateralnim odnosima, usmerila ih je na stvaranje adekvatnih instrumenata, najpre u oblasti ekonomije. U širem smislu, ona je pokazala važnost i neophodnost stvaranja Evrope bez linija podela.
To je bila najproduktivnija i najsadržajnija poseta srpskog premijera Rusiji poslednjih godina, a možda i decenija. I, najverovatnije, ne samo Rusiji.
Ako uzmemo u obzir tri klasična kriterijuma ocenjivanja posete, a to su nivo sastanaka, potpisani dokumenti i ekonomski deo, rezultati nemaju presedana. Poseta je pokazala koliko su duboke naše veze, ali i koliko se objektivno naši interesi poklapaju.
Najvažnije je, da kažem još jednom, da je poseta dala snažan podsticaj rusko-srpskom dijalogu, da je potvrdila visoki nivo uzajamnog razumevanja i strateškog partnerstva i da je odredila perspektive.
U srpskim medijama već su se pojavili negativni komentari — Medvedev je, tobože, odustao od razgovora sa Vučićem, srpska delegacija nije dočekana na aerodromu, ništa se nisu dogovorili…
— Ne znam nijednog drugog kolegu Dmitrija Medvedeva kojem je on posvetio toliko vremena tokom boravka u Moskvi. Prvog dana pregovori su počeli u 13.00 u užem sastavu, nastavili su se u širokom sastavu, a završeni su potpisivanjem dokumenata. I to je trajalo skoro 4 sata. Da istaknem, pregovori su se odvijali u atmosferi iskrenog interesovanja i uzajamnog razumevanja. Rekao bih u atmosferi uzajamne simpatije. Na sastanku u širem sastavu govorili su praktično svi ministri — i srpski i ruski. Razmatrani su temeljno ekonomski problemi, stanje i perspektiva bilateralnih odnosa. To je bila iskrena razmena mišljenja.
Narednog dana premijeri su zajedno svečano otvorili na Moskovskom sajmu (VDNH) Međunarodni forum „Otvorene inovacije“. Držali su govore, odgovarali na pitanja. Aleksandru Vučiću se, kako mi je rekao, forum jako dopao. To je bio pogled u budućnost. Za sećanje, premijeru je ostao ruski smartfon. Uzgred, vrhunski je. Jedan od najboljih.
Narednog dana bio je održan sastanak Aleksandra Vučića i pet ministara sa predsednikom Vladimirom Putinom, ministrima Lavrovom, Šojguom i Rogozinim. Istakao bih dobronamernost sastanka. To je bio razgovor između iskusnih političara sa svojim principima i ubeđenjima.
Tokom posete potpisano je osam važnih bilateralnih dokumenata. Održan je i veliki poslovni forum.
A protokol? Da li je i brojnoj srpskoj delegaciji posvećena odgovarajuća pažnja?
— Što se tiče protokolarnih pitanja — sve se odvijalo striktno u skladu sa ruskim protokolom. Delegacija je bila brojna, dolazila je različitim avionima i u različito vreme.
Dok je trajala poseta, niz ministara je održao posebne sastanke sa ruskim kolegama, što, uzgred rečeno, nije bilo predviđeno u programu: i Aleksandar Antić, i Zorana Mihajlović, i Nebojša Stefanović i ostali. Ambasada Srbije u Moskvi radila je 24 časa dnevno.
Bio sam na sastanku Ivice Dačića sa Sergejem Lavrovom. To je bio ozbiljan ali istovremeno i prijateljski sastanak, sa humorom. Razmatrali su ključne probleme u konkretnom i opštefilozofskom smislu, govorili su o Srebrenici i o Unesku, o OEBS-u. Sergej Lavrov će, uzgred rečeno, biti u Beogradu od 2. do 4. decembra na bilateralnom sastanku, kao i da bi učestvovao na Savetu ministara spoljnih poslova OEBS-a.
Iskreno rečeno, vrlo zgusnuti program zahtevao je brzu vožnju povorke kroz Moskvu. Ponekad se radni plan menjao. Nije bilo dovoljno vremena za sastanak sa predsednikom jedne od najvećih svetskih kompanija „Lukoil“ Vagitom Alekperovom, poprilično kratak je bio sastanak sa predsednikom „Ruskih železnica“ Olegom Belozerovom. Sa jednog sastanka na drugi srpska delegacija se vozila u velikoj povorci sa pratnjom, brzinom od skoro 160 kilometara na sat. Toliko brzo nikad se nisam vozio po Moskvi.
Uzgred, razgovori su se delimično vodili na ruskom. Potvrđujem da srpski premijer ima odličan ruski izgovor. Kod Srba se to ne vidi toliko često.
Mislim da su od simboličkog značaja bili i kratki dolazak čitave srpske delegacije u Arhangelsku crkvu u Kremlju, u kojoj se nalaze stare freske Svetog Simeona i Svetog Save, kao i obilazak bareljefa velikog vajara 20. veka srpskog porekla Jevgenija Vučetića u centralnom paviljonu Moskovskog sajma.
Da li je Rusija spremna za investicije u vojnu industriju Srbije, i postoji li mogućnost saradnje u ovoj oblasti?
— Razgovor je vođen i o ovim pitanjima. Važno je tražiti i pronalaziti varijante od uzajamne koristi. To je moguće pod uslovom da postoji pozitivno političko usmerenje, kao i strateško partnerstvo.
Očekujemo sredinom decembra zasedanje Rusko-srpskog Međuvladinog komiteta i dolazak potpredsednika Vlade Rusije Dmitrija Rogozina, koji zajedno s Ivicom Dačićem predsedava u Međuvladinom komitetu, a u Vladi Rusije je zadužen za namensku industriju, koja ostvaruje produkciju vrednu desetine milijarda evra, a značajni deo te proizvodnje se izvozi.
Bilo je reči i o mogućnosti saradnje, na primer, putem otvaranja u Srbiji centra za sertifikovanu od strane proizvođača popravku ruskih helikoptera, kojih u Istočnoj Evropi ima preko 600. To je kvalifikovan posao. Važno je odrediti potencijal Srbije za proizvodnju u ovoj oblasti, i da ne izgubimo šansu. Inače, treba obraćati veću pažnju na industriju, industrijsku kooperaciju, visokotehnološke grane privrede. Zašto da ne?
Da li se razmatralo moguće davanje povoljnih kredita za nabavku ruskog naoružanja?
— Koliko mi je poznato, srpska strana nije postavila ovo pitanje direktno. Odbrana zahteva sistematski pristup. Potrebna je procena bezbednosnih rizika za zemlju, kao i strategija odbrane s obzirom na njene potrebe. Nije tajna da neko od suseda Srbije počinje svojevrsnu „trku u naoružanju“. Ali koji je cilj?
A migracije? Zapad je raskomadao pola sveta, Bliski i Srednji Istok, podržavao je „arapsko proleće“, koje se sada vraća u Evropu kao „arapska jesen“. Ali zajedno s izbeglicama svakako dolaze i ekstremisti. To je takođe pretnja.
I pored svih današnjih teškoća mislim da će se za povlašćeno kreditiranje Srbije ipak naći mogućnosti.
Da li je bilo reči o nestabilnosti na Balkanu? Srpsku, a verujem i balkansku javnost, potresla je ovih dana izjava Angele Merkel da može doći čak i do rata na ovim prostorima.
— Rusija je zainteresovana za stabilan Balkan, za stabilnu i otvorenu Evropu. Rusija je globalna država, zainteresovana za dobre odnose sa svakim ko je spreman da sarađuje na ravnopravnoj osnovi.
Srbija je pokazala prijateljski odnos prema Rusiji u teško vreme za nju. U Rusiji znaju da to cene. Tako nešto se ne zaboravlja. Smatramo Srbiju ključnom zemljom za stabilnost balkanskog regiona. Što Srbija čvršće stoji na nogama, to je Balkan stabilniji.
Uzgred, mi smo poslednjih meseca videli više gestova dobre volje od strane Beograda prema komšijama. A šta smo videli zauzvrat? Važno je pronalaziti kompromise, sarađivati u pitanjima od uzajamnog interesa, bez pokušaja da se naruši teritorijalni integritet zemalja regiona, uključujući Srbiju. Drugačijeg puta nema.
A generalno govoreći, iskreno da Vam kažem, „moskovski sastanci“ su pokazali da imamo sve mogućnosti da Rusija i Srbija budu partneri i prijatelji u sadašnjosti i budućnosti, kao što su bile u prošlosti. To isto sa moje tačke gledišta žele i naši bliski narodi.
Politički impuls stvoren tokom pregovora treba da stručno pretvorimo u privredni i ostali profit za naše zemlje. Možemo i moramo to da uradimo.
