Poslednja istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je gotovo 80 odsto građana Srbije protiv NATO-a, dok naklonost prema Severnoatlantskom savezu pokazuje tek sedam odsto ispitanika. Sagovornici Sputnjika slažu se da glavni razlog otpora prema Alijansi leži u tome što se još dobro sećamo bombardovanja 1999. godine, ali ukazuju i da to nije jedini razlog.
Politički analitičar Đorđe Vukadinović za Sputnjik kaže da uzrok negativnog raspoloženja srpske javnosti prema NATO-u leži u iskustvu koje srpski narod ima sa tim vojnim savezom.
„Svako ko zna malo bližu istoriju regiona, a naročito istoriju odnosa Srbije i NATO-a, neće time biti iznenađen. Kompletan angažman NATO-a i njegovih čelnih zemalja-članica, a pre svega SAD, Velike Britanije i Nemačke, jeste nešto što se pokazuje kao kontinuitet angažmana na liniji podrške svima onima i u svim onim sporovima protiv Srbije i srpskog naroda“, ističe Vukadinović.
On napominje da nije reč samo o NATO agresiji prema našoj zemlji pre 16 godina i kosovskom pitanju.
„Razlozi negativnog odnosa prema Alijansi leže i u ratu u Bosni i Hercegovini, gde je NATO takođe bombardovao srpske položaje, zatim angažman Severnoatlantskog saveza na implemenataciji kosovske nezavisnosti tokom 2000-ih, pa i angažman na nezavisnosti Crne Gore, odnosno njene nezavisnosti od Srbije“, kaže Vukadinović.
Ove činjenice o dejstvu NATO-a na Balkanu na nekoj antisrpskoj liniji i njihov kumulativni efekat jasno rezultiraju ovakvim raspoloženjem, koje je već nekoliko godina slično, smatra analitičar.
Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlantske studije, međutim, smatra da 7 odsto podrške Alijansi u srpskom narodu nije mali procenat.
„Imajući u vidu bombardovanje i dve ili tri jasne anti-NATO kampanje, ovih sedam odsto postaje u stvari čudo“, kaže Milićeva za Sputnjik.
Ona veruje da bombardovanje jeste ključni problem, ali dodaje da razlozi takvog raspoloženja javnosti leže i u nedostatku prave pro-NATO kampanje u Srbiji, kako od strane same Vlade tako i od međunarodne zajednice.
„Tu je delom pogrešila i međunarodna zajednica, koja ima određenu vrstu, ne mogu da kažem griže savesti, ali kontroverznog vlastitog odnosa prema NATO bombardovanju Srbije. Onda i ona sama kosovske integracije i odvajanje Kosova od Srbije pre svega povezuje sa procesom evropskih integracija“, smatra direktorka Centra za evroatlanske studije.
Milićeva dodaje da je Srbija u januaru ove godine usaglasila Individualni akcioni plan partnerstva sa NATO-om, što je najviši oblik saradnje zemlje koja ne želi da uđe u članstvo te organizacije.
„Jedna od obaveza zaduženih ministarstava jeste da se više bave objašnjavanjem značaja koji za Srbiju ima saradnja sa NATO-om, a ne vidimo ni da se to dešava“, smatra naša sagovornica.
Đorđe Vukadinović, međutim, smatra da je situacija obrnuta i da u Srbiji ima vrlo malo ozbiljne anti-NATO kampanje, dok sa druge strane, kako kaže, imamo dosta pro-NATO kampanji i pro-NATO lobista i lobiranja.
„Imate nekoliko finansijski dobrostojećih i vrlo organizovanih lobističkih grupa, od kojih neke vrlo eksplicitno a neke manje eksplicitno lobiraju za članstvo Srbije u NATO-u, ali mislim da se to, bar zasad, vrlo slabo prima kod građana Srbije“, ocenjuje Vukadinović.
Jelena Milić dodaje da postoji i deo građana koji su za EU, a koji su pacifistički levo nastrojeni, ali da je trend afera sa američkom Nacionalnom bezbednosnom agencijom (NSA), Džulijanom Asanžom i Edvardom Snoudenom učinio da ti ljudi koji su antinacionalistički nastrojeni nemaju baš jasno formiran stav o NATO-u.
