Najnovija istraživanja javnog mnjenja pokazuju da na političkoj sceni Srbije sve veću podršku imaju stranke desnice. Zanimalo nas je šta je to danas u Srbiji desnica, jer imamo širok spektar pokreta i stranaka koje za sebe kažu da su desnica. Ili ih nazivaju desnicom, pa čak i ekstremnom desnicom. Zbog toga smo razgovarali sa Mišom Đurkovićem, naučnim saradnikom Instituta za evropske studije u Beogradu, koji se ovom temom i definisanjem političko- ideoloških termina bavi nekoliko decenija.
Kad kažemo desnica, koje su to političke partije u Srbiji?
— Najpribližnija tome je posle 2000-te je bila Demokratska stranka Srbije. Mnogi smatraju da je tu propuštena šansa da se napravi precizno određena desna stranka koja bi obuhvatila 15 do 20 odsto biračkog tela. Oni su usvojili i socijal-tržišnu privredu, kao određenje evropske desnice. Imali su dobar odnos prema identitetskim pitanjima i prema pitanju Srba u okruženju. To je bila partija koja se najviše bavila programom. Problem je bio što nikad od toga nije napravljena ozbiljna infrastruktura. Kad imate političku partiju treba vam i ideologija i ozbiljan rad na terenu i inkorporiranje ljudi. Taj drugi deo kod njih nikad nije postojao.
— Onda imamo pokret Dveri, čiji je pokušaj pravljenja stranke vrlo zanimljiv. Njihov ekonomski program je u velikoj meri levica. Čak Boško Obradović govori da bi oni trebalo da budu Srbiza, neka vrsta srpske Sirize. Mada, Cipras ima vrlo preciznu levičarsku ideologiju i to ekstremno levičarsku ideologiju, koja s jedne strane obuhvata antiglobalističko u ekonomiji, ali s druge strane promociju homoseksualizma, proterivanje religije iz javne sfere i tako dalje. Kod Dveri vidimo levičarski ekonomski program, uslovno rečeno, a s druge strane desni program u identitetskim pitanjima.
— Zatim imamo radikale koji su, prosto, stranka Vojislava Šešelja. Kako bih rekao, to je projekat vezan za jednog čoveka. Taj čovek je, koliko vidim, pre svega probao da očuva tu ideju oko „Velike Srbije“, što nije ideološki program. Ne možete biti levica ili desnica time što se zalažete za „Veliku Srbiju“.
— I konačno, imamo Srpsku naprednu stranku, koja — to je zanimljivo — pokušava da se gradi kao „keč ol“ partija. Nominalno, oni su u procesu prijave za Evropsku narodnu stranku i pokušavaju da preko njih postanu deo evropske desnice. Iako na javnoj sferi ne govore o sebi na taj način jer pokušavaju da budu i levica, i desnica, i prozapadno, i istočno i tako dalje i tako dalje.
Da li se, generalno, promenio pojam desnice ili se oduvek znalo šta taj termin označava?
— Oko 200 godina postoji priča o desnici. Obično se to vezuje za prvu formalno desnu stranku, a to je Torijevska stranka u Velikoj Britaniji, negde oko 1830. Naravno, u ovih 200 godina sam termin desnica i konzervativizam je doživeo velike evolucije i promene u zavisnosti i vremena u kome se to kretao, onoga sa kime se sporio i u zavisnosti od međunarodne scene.
A u Srbiji?
— Kad govorimo o desnici u Srbiji to svakako nije isto kao kad govorimo o desnici u SAD i u Evropi. Mi moramo danas dobro da poznajemo Srbiju i njene probleme i dileme da bismo shvatili kako se tu desnica ili, uslovno rečeno, neka konzervativna misao snalazi i kako obređuje probleme.
— Druga stvar koju bi tu trebalo reći je da je zadnjih 30, 40 godina napolju počela priča kako nema ideologije, kako je sve to jedno, kako se više socijalističke i liberalne stranke ne razlikuju. To prosto nije tačno. Činjenica je da, ako recimo kao primer uzmete SAD, uvek se na izborima vrlo precizno vidi šta je desnica, a šta je levica. Tamo više nisu toliko dominantne ekonomske i socijalne teme koje su bile ključne pre 70 ili pre 150 godina.
Koje teme da nas preovlađuju?
— Danas su dominantna socijalna identitetska pitanja. To je ono što spada u domen takozvanih kulturnih ratova tamo: šta je porodica, pitanje homoseksualizma, abortusa, pitanje kako ustrojiti obrazovanje i zdravstvo. U Evropi je situacija dosta komplikovanija zbog toga što je ona ušla u neku vrstu sekularnog stanja. Religija je manje-više proterana, a religija je u Americi vrlo bitno pitanje. U Evropi imate pritisak LGBT agende, antireligiozne i antiporodične priče. Većina takozvanih mejnstrim desnih stranaka do pre deset godina, sada je usvojila takozvano partnerstvo sa LGBT populacijom kao nešto što je potpuno prihvatljivo. Štaviše, imate situaciju da je Kemeronova stranka — prva desna stranka u istoriji savremenog parlamentarizma — ako se dobro sećam, pre godinu ili dve uvela homoseksualne brakove u Britaniji. I tu je ono što je sad veliki problem: ako takozvana desna stranka promoviše antiporodične vrednosti, onda je sledeća reakcija ovo što sada imamo u celoj Evropi — a to je jačanje ekstremne desnice.
Kojih je to tri ili pet tačaka koje karakterišu desnicu i koje svaka desna stranka mora imati u programu?
— U knjizi „Konzervativizam i konzervativne stranke“ sam probao da napišem 15 osnovnih stvari. To su insistiranja na značaju porodičnih vrednosti, na značaju hijerarhije i nejednakosti. Levica se uvek zalaže za apsolutnu jednakost, dok desnica smatra da je nejednakost nešto što je po prirodi tako i da prosto treba verifikovati to da ljudi formalno budu jednaki, a suštinski ne mogu da budu jednaki i da društvo mora to da prati na neki način. Potom značaj morala, pa i religije kao izvora morala, koji nije privatna stvar, nego treba da bude zastupljena i u javnoj sferi na različite načine. Onda odnos prema ekonomskim pitanjima gde se desnica prema pravilu više zalaže za privatnu inicijativu i za manje intervencije države u ekonomskom životu. U poslednjih 20-ak godina desnica pre svega insistira na identitetskim pitanjima. Tu je odnos prema globalizaciji čija je posledica očuvanje partikularnog identiteta, izgradnje identiteta, nacije. Dok levica univerzalno ide po svetu promovišući ideološki globalizaciju u smislu: nema više nacije, nema ničega, treba svi da se pomešaju, svi treba da budu jedno, sloboda kretanja…
Zašto postoji terminološko mešanje ovih ideološko političkih pojmova u Srbiji?
— Činjenica je da je u poslednjih 20 godina u našoj javnoj sferi mnogo toga definisano geopolitikom, insistiranjem stranaca, zapadnih fondacija i raznih aktera koji daju ogroman novac za brkanje pojmova onako kako njima odgovara. Pogledajte kako se govori o nacionalizmu, na primer. Nametnuto je u javnoj sferi da je svako pozivanje na naciju i nacionalizam, nešto što je loše po sebi. Zašto bi internacionalizam bio dobar, a nacionalizam loš, sam po sebi? To ovde imate i sa najdominatnijim nevladinim organizacijama koje nisu definisane na osnovu potreba ovoga društva niti brane potrebe ovoga društva, nego su geopolitički produkti u ekspanzije Zapada i kolonizacije Srbije. Mi, naravno, imamo i nasleđe komunizma i činjenicu da je svaka desnica i sve što je desno, za veliki deo komunista i postkomunista danas samo po sebi loše. Na primer, kažete da volite Rusiju — to je desnica. A zašto? Zašto je nemoguće da neko ko je, ne znam, liberal ili levičar, voli Rusiju? A ima i takvih, kao što znamo.
Koja je razlika između „mejnstrim“ i ektremene desnice u Srbiji?
— U Srbiji se svako ko je protiv ulaska u NATO proglašava ekctremistom. Ili se evroskeptične i natoskeptične stranke pokušavaju spakovati u ektremnu desnicu. Ne vidim zašto? Zašto Kameron — kad bude protiv Evrope ili najavljuje referendum — nije ekstremista? A u Srbiji se oni koji su protiv toga, proglašavaju ektremistima. Čitava ta konfuzija proizilazi iz činjenice da smo mi poluokupirana zemlja u kojoj stranci dominantno drže medije.
