Izbor koji napravimo nepovratno će odrediti put Srbije i srpskog naroda. Toga su svesni i naši političari, ali zasad se ne može naslutiti koji put će izabrati, a poruke koje šalju su dvosmislene, pa i dijametralno suprotne.
Koje su opcije pred Srbijom nakon novih uslovljavanja iz Brisela koja su u vezi sa poglavljem 35 i Kosovom i Metohijom? Koje su prednosti i mane svake od tih opcija i kolika je verovatnoća da se Srbija odluči baš za neku od njih?
Tri putića (plus jedan nerealan)
Analitičar Dejan Vuk Stanković kaže za Sputnjik da su pred Srbijom tri opcije: priznavanje Kosova kao uslov za članstvo u EU, nastavak puta ka EU bez formalnog priznavanja Kosova, ali uz ono što je započeto Briselskim sporazumom, i, najzad, odluka da se napuste evropske integracije i da se eventualno okrene nekim drugim savezništvima.
Prva opcija, kaže Stanković, najdelikatnija i najteža je za Srbiju, dok je druga najprihvatljivija za srpsko rukovodstvo, jer je Srbija već ušla u briselski proces i implementirala značajan deo onoga što je tamo dogovoreno.
„Treća opcija je ta istorijska prekretnica, a to je definitivna odluka da Srbija napušta evropske integracije i da se okreće sebi i eventualno nekim drugim političkim savezništvima. Za sada ne postoji moćna politička partija koja bi zemlju vodila u tom pravcu, ali raspoloženje u Srbiji nije više onako proevropsko kao što je bilo pre 10 godina, a raspoloženje po pitanju Kosova sigurno nije u pravcu prihvatanja nezavisnosti albanske države. To je opcija bez političke artikulacije, ali sa određenim značajnim potencijalom u javnom mnjenju“, objašnjava Stanković.
On priznaje da je moguća i četvrta opcija, a to je da priznamo Kosovo, a da u perspektivi ipak ne postanemo članica EU, ali napominje da takva varijanta nije relana, jer u Srbiji ne postoji političar koji bi prešao tu granicu bez čvrstog uveravanja da će bilo šta dobiti, premda ima stranaka koje bi bezuslovno priznale Kosovo, ali one nemaju realni politički kapital.
Na pitanje da li bi odricanje od evropskih integracija značilo približavanje Rusiji, Stanković kaže da bi povezivanje sa Rusijom u bližoj perspektivi bilo verovatno, ali pitanje je kakva bi forma tog povezivanja bila, jer to nije samo stvar odluke Srbije već i stvar ruskog stava.
„Nisam video da postoji mogućnost da uđete u takve recipročne partnerske odnose sa Rusijom, kao što postoji projekat koji se zove evropske integracije. Ne bih isključio okretanje ka Rusiji, naprotiv, čini mi se da je to realna opcija, ali je veliko pitanje kako to okretanje ka Rusiji može da bude razrađeno, imajući u vidu činjenicu da Rusija nema tu ambiciju da uspostavlja integracijske odnose sa zemljama van postsovjetskog područja“, navodi Stanković.
Samo jedna opcija — bez EU
Analitičar Dušan Proroković nema dilemu: Srbija ima samo jednu izglednu opciju — kraj evropskih integracija, uz traženje novih partnera.
„Mislim da imamo samo jednu varijantu, a ta varijanta je da nema evrointegracije. To je jedino što je izvesno u ovom trenutku. To se malo tiče Srbije, a mnogo više procesa u samoj Evropskoj uniji“, kaže on.
Proroković dodaje da u EU ne postoji želja da se širi, ali i da se unutar EU dešavaju istorijski procesi zbog kojih ne znamo šta će se dešavati u narednih godinu dana, a kamoli kako će ta zajednica izgledati za 10 godina.
„Sve ovo što se nama prodaje kao evrointegracijska priča je čista propaganda, tako da će Srbija prosto biti prinuđena da traži partnere na nekim drugim stranama. Da li će to raditi ova ili neka druga vlada ostaje da se vidi, ali nas će život terati na to. Mi nećemo dobiti nikakve nove investicije iz EU, nikakvu novu političku podršku da jačamo sopstvenu poziciju, nećemo dobiti rešenja za migrantsku krizu, tako da će naša vlast biti naterana da traži rešenja na drugoj strani, bez obzira na uzak manevarski prostor koji ima za svoje delovanje“, smatra on.
Na pitanje da li to „rešenje na drugoj strani“ podrazumeva okretanje Rusiji, Proroković kaže da produbljivanje saradnje sa Rusijom sigurno može da reši deo problema.
„Tu pre svega mislim na aktivnije učešće Rusije u bezbednosnom smislu u našem delu Evrope koji je deo velikog Bliskog istoka. Samo to može rešiti migrantsku krizu koja polako postaje goruće pitanje za nas. Drugo, u vezi sa obnovom naše infrastrukture, mislim na Kinu koja pokazuje ogromnu zainteresovanost da ovde dođe sa novim investicijama“, kaže Proroković i dodaje da postoje šanse da se uspostavi saradnja i sa drugim državama, poput Irana, koji ima velike izvozne kapacitete, a svoju robu može da izvozi kopnenim putem samo preko Balkana i Srbije.
Srbija kao Turska
Jedina realna opcija, za analitičara Branka Raduna, jeste da se balansira između velikih sila. On smatra da je za Srbiju najbolja politika koju vodi Turska.
„Niti se vezala za brod EU, niti je zvanično odustala, jer bi ipak morala da pretrpi štetu. Turska nastavlja svoju priču svesna da neće brzo ili da nikada neće ući u EU, ali pokušava to da iskoristi tražeći od EU trgovinske, poslovne i druge ustupke. Istovremeno, pokušava da posluje i pravi strateške dogovore sa Rusijom“, kaže Radun.
On smatra da je „plivanje“ među velikim ribama jedina realna opcija i ističe da nije rešenje odustati od evrointegracija, jer ukoliko bi se sada „digle ruke“ Srbija bi doživela katastrofu.
„Kao dužnici EU doživeli bismo bankrot i imali bismo ozbiljne sankcije. To je prilično rizično“, kaže Radun, dodajući da Srbija nikako ne bi smela da posustane pred ucenama koje joj Brisel nameće.
„Ulazak u Evropsku uniju je na dugom štapu ili se nikada neće desiti. Ako okrenete leđa EU, onda će vas ona slomiti. Nije to čak ni stvar slobodnog izbora, nego prisile i ucene. Proces evrointegracija nije slobodan proces. Niko ne pita male države hoće li u EU, to je samo formalno da se kaže da su mali odlučili da uđu u EU. To je pre svega širenje moći, uticaja pre svega Nemačke i Brisela. Nije to pitanje hoćete ili nećete. Ko je ikad pitao male države da li će u EU ili neće“, ističe Radun.
