„Mislim da je vreme za nacionalni konsenzus kako dalje sa Prištinom, tim pre što izgleda da Zapad više nije raspoložen da naziv ’Priština‘ cirkuliše u zvaničnim dokumentima“, rekao je predsednik Srbije Tomislav Nikolić.
A da li je taj konsenzus moguć? Ne samo u konkretnom slučaju i prema pitanju Kosova i Metohije, već — da li je srpska država naviknuta na konsenzuse? Da li je srpsko društvo oko nekih bitnih pitanja ikad imalo jedinstven stav? I ako nije, zašto takva vrsta društvenog dogovora ne može da se zapati?
Vekovna raspolućenost
Srpsko društvo, prema mišljenju istoričara Aleksandra Životića, pati više od jednog veka od raspolućenosti. Dakle, večito postoji dilema Rusija ili Evropa, tradicija ili modernizacija, Istok ili Zapad, jugoslovenski ili srpski nacionalni program… Tako da je to sada već postalo nešto što, konkretizuje Životić, predstavlja konstantu.
Enciklopedijski, konsenzus je sporazumna odluka različitih društvenih grupa odnosno postupak donošenja odluka zasnovan na najvećoj mogućoj saglasnosti unutar grupe. Konsenzus je postignut kad su svi članovi države, grupe, odbora ili organizacije saglasni sa predlogom najboljim za grupu. Pojedinci ne moraju biti saglasni sa svim stavkama predloga, ali obaveza prema zajednici i potreba čine da konsenzus deluje.
Istoričar Životić konstatuje da, nažalost, ako izostavimo ono što se dešavalo na početku 20. veka, u Srbiji postoji apsolutno odsustvo bilo kakvog konsenzusa oko nekih ključnih pitanja.
„Dakle, ako izuzmemo period između 1903. i 1918. kad je postojao jasan konsenzus o potrebi nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja, sve ostalo je kasnije išlo putem temeljnih rasprava i postojanja najmanje dve struje, odnosno najmanje dva različita mišljenja o nekim pravcima rešenja ključnih problema ali i o pravcima budućeg razvoja“, tvrdi Životić.
I kulturolog Milena Dragićević Šešić, profesorka Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu kaže da je formiranje moderne srpske države, odnosno oslobođenje od Turaka — oko koga je svakako postojao konsenzus — možda poslednji period kad je postojao do te mere i tako jedinstven konsenzus u srpskom društvu.
„Sve druge političke opcije i sve druge vrednosne opcije kasnije — znači tokom formiranja i države Obrenovića, i kasnije Karađorđevića, i Kraljevine Jugoslavije, i socijalističke Jugoslavije — u stvari nisu imale društveni konsenzus“, precizira profesorka Dragićević Šešić.
Možda je, kaže ona dalje, najviše ličilo na društveni konsenzus činjenica da je nakon 1945. najveći deo stanovnika bio za jednu opciju ali i tada nije bilo društvenog konsenzusa.
„Mnogi koji nisu bili saglasni sa jednopartijskim sistemom su emigrirali iz zemlje, otišli su ili su se povukli i živeli svoj život, kako bi rekao Česlav Miloš — kao ketmani“, jasna je Dragićević Šešić.
Ko sprečava dogovor?
A zašto je to tako? Zašto je u Srbiji jedini dogovor da ne može ni oko čega da bude dogovora.
Prema Aleksandru Životiću, postoji više različitih razloga i unutrašnje i spoljne prirode.
„S jedne strane su različiti međunarodni uticaji, različita viđenja kuda bi državu trebalo povesti, a sa druge strane su na unutrašnjem planu uvek postojale različite struje koje su unutrašnje i političke ali i ekonomske i kulturne problem nastojale da reše na različite načine. Uvek su postojala različita mišljenja, pa i različita tumačenja aktuelnih dešavanja“, konkretan je istoričar Životić.
Najveća podela srpskog društva, prema stavu kulturolog Dragićević Šešić, leži na liniji koja razdvaja evropski pogled sa jedne i nacionalni horizont, zatvaranje i isključivost prema drugima, sa druge strane. To je bilo evidentno, primerom pojašnjava ona, još u vreme kad je trebalo parlament da odluči o izgradnji pruge Beograd — Niš.
„Ta vrsta podvojenosti srpskog društva na one koji su od Dositejevog vremena otvarali neke nove razvojne horizonte kroz edukaciju, do onih koji su smatrali da Srbi treba da budu sami sebi dovoljni, da se zatvorimo u naš atar i da čuvamo svoju tradiciju kao oko u glavi. Ja svakako smatram da treba da je čuvamo, ali ne na način da ta tradicija prestane da živi. Onog trenutka kad ona prestaje da se razvija, ona postaje okov a ne vrednost“, pojašnjava Dragićević Šešić.
Kako mogu Nemci i Francuzi, a ne mogu Srbi?
A kako su to rešili drugi narodi? Ima li razlike između Srbije i njih? Prevode li oni bolje reč „konsenzus“? I kako je prevode?
U velikim državama i velikim evropskim društvima sa dugom tradicijom demokratije i parlamentarizma, prema Aleksandru Životiću, postoji malo drugačiji pristup. Naime, kod njih oko onih najvitalniji nacionalnih pitanja postoji konsenzus. Mada se, sugeriše Životić, i u tim društvima do konsenzusa dolazilo na veoma složen način.
Ona navodi konsenzus, nakon francuske buržoaske, o Francuskoj kao laičkoj i građanskoj državi, ili konsenzus oko jedinstvene nemačke države.
„Pazite koliko je to bilo jako da uopšte nije dolazilo u pitanje koji od dijalekata ili koji će od jezika nemačkih, kojih je bilo bezbroj, biti izabrani i konsenzusom usvojeni“, precizira Dragićević Šešić, napominjući da u Srbiji i to jezičko pitanje stalno lavira.
„Čak i najveći stručnjaci ne znaju da kažu šta je prvi srpski rečnik. Neki kažu to je onaj kad je taj rečnik štampan i ćirilicom, a ovi drugi kažu — pa zašto se odričemo sopstvene istorije ako je neko napravio rečnik u 17. veku i nazvao ga rečnik srpsko-francuskog jezika, ali je štampan latinicom“, jasna je Dragićević Šešić.
U Srbiji, navodi ona još primera, ni u nauci ne postoji konsenzus, nema ga ni prema pitanju na koji način posmatrati dubrovačku književnost, na koji način posmatrati niz stožera kulturnih tradicija i vrednosti.
„Kad bi bar oko ekonomije postojao konsenzus, pa da se ekonomija razvija, možda bi se i neke druge stvari u društvu lakše razvijale“, dodaje Dragićević Šešić.
Najzad, šta sa konsenzusom oko Kosova i Metohije? Pa postoji stara zdravica i pozdrav: „Dogodine u Prizrenu!“ I konsenzus od nečega počinje.
