I da li sve to zajedno znači da srpska politička scena treba da očekuje neki novi DOS?
O vanrednim parlamentarnim izborima u Srbiji govori se nesmanjenom žestinom već nekoliko meseci. Vlast, posebno onaj njen deo neposredno vezan za premijera Aleksandra Vučića, čini se da nije bio nikada jači.
Istovremeno, u opozicionim redovima dešava se komešanje koje bi trebalo da vodi objedinjavanju opozicije. Pozivi za široku koaliciju opozicionih stranaka stižu sa nekoliko strana, a prve konkretnije korake u tom pravcu uradili su socijaldemokrati Borisa Tadića.
Pošto su već odavno ušle u savez sa Zelenima Srbije, socijaldemokrate su potpisale i sporazume o saradnji sa pokretom Zapadna Srbija i Narodnim pokretom Srbije iz Niša.
„Želimo da budemo politički blok koji će još jednom afirmisati ideju građanske Srbije, pomiriteljske Srbije, ali i Srbije koja je usmerena na razvoj“, rekao je predsednik Socijaldemokratske stranke i bivši predsednik Srbije Boris Tadić prilikom čina potpisivanja sporazuma sa Narodnim pokretom Srbije u Nišu.
Prema njegovim rečima, pregovori sa LDP-om su u finalnoj fazi. Na Tadićev poziv o objedinjavanju snaga predsednik Demokratske stranke Bojan Pajtić još nije odgovorio.
Šta, na kraju, sve to znači? Okuplja li se srpska opozicija u novi DOS? Velika je razlika u između onoga što danas radi Boris Tadić i onoga što je činio DOS kao pobednička koalicija nad Slobodanom Miloševićem, smatra sociolog Slobodan Antonić. DOS je okupio 18 stranaka, dok su Tadićevoj koaliciji dosad pristupile samo tri stranke. Pored razlike u brojnosti, Antonić navodi i razliku u širini fronta.
„Ovo su stranke koje su, uglavnom, orijentisane prema Briselu i Vašingtonu, i to je priča koja već postoji, kada je reč o vladajućoj koaliciji. U DOS-u su bile i stranke koje su imale i nacionalni predznak, kao što je to bio Koštuničin DSS“, kaže Antonić.
Suštinska razlika u odnosu na pre petnaest godina, prema Antonićevim rečima, jeste što je DOS predstavljao idejnu i političku alternativu, njegovi lideri nisu nikada do tada vršili vlast, dok je ono što danas radi Boris Tadić „već viđeno“ — radi se o liderima i strankama koji su bili na vlasti i pokazali su šta mogu i znaju.
„Oni su barem četiri godine samostalno obavljali vlast i ostavili su vrlo loš utisak na glasače, imajući u vidu sve prestupe i korupciju“, smatra Antonić.
To je upravo ono zbog čega Boris Tadić ne može da privuče birače, pogotovo one razočarane koji su otišli u apstinenciju, zaključuje Antonić.
Profesor na Fakultetu političkih nauka Zoran Stojiljković na pitanje stvara li se novi DOS u Srbiji odgovara citatom Karla Marksa: „Sve se u životu i istoriji dešava dva puta — prvi put kao drama, drugi put kao farsa“.
Srpska opozicija nalazi se u predkomatoznom stanju, kaže Stojiljković, a dobar njen deo je izgubio parlamentarni status.
„Kada izgubite parlamentarni status, po pravilu dođe do daljeg razlaganja stranke, što se vidi u slučaju LDP-a i posebno URS-a, koji praktično više ne postoji. Onda imate jak uticaj vladajuće stranke, a opozicija je gurnuta na marginu, gubitnička je, i za nju ljudi neće glasaju jer vide da nema šansi“, smatra on.
Problem svih opozicionih stranaka u Srbiji je, kaže Stojiljković, da pronađu dobitnu formulu i da podršku 20-30 odsto biračkog tela pretvore u broj poslaničkih mandata. U takvoj situaciji potrebno je promeniti imidž opozicije; prva stvar koju opozicija treba da uradi je objedinjavanje u onoliko kolona koje garantuju preskakanje izbornog cenzusa.
Stojiljković kaže da inicijative za ujedinjenje opozicije treba procenjivati sa stanovišta njene celishodnosti.
„Celishodno je da se opozicija objedini, da uđe u predizborne koalicije, jer u suprotnom efekti sledećih izbora za njih mogu biti jednako katastrofalni kao i oni iz 2014“, zaključuje Stojiljković.
Petnaest godina kasnije, čini se da je postpetooktobarska Srbija obrnula istorijski krug, karakterističan za sve postkomunističke zemlje — stranke koje su zemlji donele demokratiju, po pravilu (čast izuzecima), nisu imale snage da se izbore sa svim problemima sa kojima su se uhvatile ukoštac. Jer osim demokratije, potrebno je uspostaviti pravnu državu, pravedan ekonomski poredak i tolerantnu političku kulturu. Strankama koje su činile DOS to nije pošlo za rukom. Kome će poći, još se ne zna, jedino što je sigurno jeste da građani Srbije imaju sve manje strpljenja da će njihova izborna volja oštro kazniti svaki neuspeh, kao što je kaznila bivše petooktobarce.
