Ako su do pre neki dan vanredni parlamentarni izbori u Srbiji bili samo spekulacija, srpski premijer Aleksandara Vučić pretvorio ih je u (ne)izvesnu realnost. Ako film premotamo malo unazad, shvatićemo da je izborna kampanja, bar što se tiče naprednjaka, već poodavno počela. Sela i zaseoci postali su veoma privlačni za ministre iz ove stranke, proveravaju se nasipi… Beograd je još pre nekoliko meseci osvanuo oblepljen plakatima nasmejanog lidera naprednjaka itd.
Dakle, svi se spremaju za izbore, ako do njih dođe. Biće da su priče o razlikama u pogledu na budućnost između Tomislava Nikolića i Aleksandara Vučića donekle tačne. Ili, kako reče Stanislava Pak, savetnica za medije u predsedničkom kabinetu, i Nikolić i Vučić imaju isti cilj, (nije rečeno koji) samo im se metode razlikuju. Da li se pak te razlike tiču pitanja Kosova i namere Vučića da, kako pišu domaći mediji, u Briselu potpiše pravni dokument o normalizaciji odnosa sa Prištinom, 25. avgusta, čime bi se evropski put Srbije definitivno otvorio, a čemu se navodno protive Vučićev politički otac Nikolić i lider socijalista Ivica Dačić — saznaćemo uskoro.
Ujedno to će biti i rešenje još jedne enigme — da li je šolja sa kafom u predsedničkom avionu onomad slučajno prosuta ili je bila prepuna pa je kap prelila šoljicu.
Razlog za vanredne parlamentarne izbore, koji su održani 2014. godine, bio je „da se uvaži realnost“. Realnost je bila ta da Vučić nije želeo „rotaciju“ koju mu je tada nudio premijer Ivica Dačić, kao prvom potpredsedniku Vlade, već je želeo da svoju popularnost, stečenu uglavnom hapšenjem Miškovića, „unovči“ u vidu glasova na izborima. To mu je dakako uspelo, jer je u ime naprednjaka osvojio većinu u Skupštini Srbije, što mu je dalo apsolutnu moć. Ne samo kao premijeru, već i kao predsedniku Srpske napredne stranke.
Zato se postavlja i pitanje da li bi ovi parlamentarni izbori bili ujedno i plebiscit za konačnog lidera naprednjaka.
Prethodni izbori su Srbiju koštali milijardu i 146 miliona 440.000 dinara, prema projekciji Republičke izborne komisije napravljenoj uoči glasanja. Novac je, naravno, obezbeđen iz budžetske rezerve.
I ove izbore bismo platili mi. Jedino što ne znamo tačno koliko. Sigurno znamo da bi ove pare bile odlična finansijska injekcija za usitnjene opozicione stranke koje još nisu otplatile dugove ni kredite od prethodnih izbora. Istina, neće im zbog toga na vrata banuti sudski izvršitelji, ali svaki dinar dobro dođe. Novi izbori bi doneli i nove promene u sastavu buduće vlade.
Politika u Srbiji funkcioniše po starim običajima ugovorenih brakova — pa što je bogatiji mladoženja, to je jagma veća. Da li je Vučić najpoželjniji politički mladoženja zavisi od nekoliko faktora. Prvo, da li će on biti zaštitno lice naprednjaka i na ovim izborima?
Ako se sećate, on je nedavno najavio da traži naslednika za mesto prvog čoveka naprednjaka, a nekoliko puta je rekao, doduše tada je pričao o rekonstrukciji vlade, da bi mogao da ode i sa mesta premijera.
Bilo kako bilo, ako Vučić sa naprednjacima ili bez njih (neka nova stranka, na primer, nije nemoguća misao) izađe na izbore, sigurno je da socijalisti neće biti njegovi budući partneri, za razliku od PUPS-a, sadašnjih koalicionih partnera socijalista, koji je još 2012. godine spekulisao da li mu je bolje sa naprednjacima ili da ostane uz socijaliste.
U novoj Vučićevoj vladi sasvim sigurno bi se našlo mesta i za Borisa Tadića i njegove socijaldemokrate, ali i za Čedu Jovanovića, naravno pod uslovom da idu na zajedničkoj listi na izbore kako bi im bio obezbeđen prolaz u Skupštinu. Posebno Jovanoviću. Ko zna, možda bi i URS i Mlađan Dinkić politički vaskrsao. I za frakcije DSS-a koju predvodi Andreja Mladenović našlo bi se mesta.
Drugi blok bi mogli da predvode socijalisti sa demokratama i ostatkom opozicije, potpomognuti, zasada samo hipotetički, opcijom naprednjaka koja je uz Tomislava Nikolića.
U svakom slučaju, da li će biti izbora koji bi ovoga puta bili prouzrokovanim ostavkom Vučića negde, recimo, na jesen zbog „nepomirljivih razlika“ sa sadašnjim partnerima, i u stranci i vladajućoj koaliciji, biće jasnije odmah posle pregovora u Briselu krajem avgusta. Do tada je na snazi parola — Može biti samo jedan!
