Da li je građanski rat u Ukrajini samo posledica prethodnog hibridnog? I da li je šef Verifikacione misije za Kosovo Vilijam Voker svojim nalazima u Račku januara 1999. godine bio deo još jednog hibridnog rata, ovoga puta sa ciljem da se stvori povod za bombardovanje SRJ? U Srbiji su već retki oni koji se ne bi složili sa tom tezom.
Ako je rat, kako ga je definisao Klauzevic, nastojanje jedne države da se nametne svom protivniku sredstvima koja nisu politička, logika svakog neprijateljstva je korišćenje i drugih mera kako bi upotreba sile bila efikasnija.
U tom smislu hibridno ratovanje nije novi fenomen. Kombinacija upotrebe konvencionalne vojne sile sa taktikom dezinformacije, aktima terora, destabilizacije, iscrpljivanja neprijateljskog stanovništva, metodi su vekovima primenjivani. Ono što je novo jesu tehnička sredstva i nove tehničke mogućnosti, bilo to sajber–ratovanje, sofisticirane propagandne tehnike ili čak čitav spektar neregularnih taktika ratovanja koje stoje na raspolaganju velikom broju nedržavnih aktera zahvaljujući rapidnom razvoju tehnologije, posebno informativne. U to spadaju i tajne akcije, ekonomske ucene, diplomatske dvostruke igre, medijske manipulacije…
Hibridni ratovi se mogu vršiti uz kombinovanje državnih i nedržavnih aktera. Pritom, ne sme se zanemariti pitanje moralnosti i kompatibilnosti te vrste aktivnosti sa međunarodnim pravom ako smo opredeljeni za pravični i stabilni svetski poredak, rečeno je na panelu foruma „Dijalog civilizacija“ na Rodosu.
Prema rečima Džona Loflanda iz Instituta za demokratiju i saradnju u Parizu, tvrdnje zapadnih medija iznete tokom leta da Moskva koristi internet trolove da bi diskusije na forumima zapljusnula proruskim stavovima nisu ništa drugo do hibridni rat po sistemu — optuži drugog za ono što sam radiš.
Naime, „Gardijan“ je još 2011. godine, pre otkrića koje je o aktivnostima američke Nacionalne bezbednosne agencije izneo Edvard Snouden, pisao da američka Centralna komanda plaća jednu kalifornijsku korporaciju da osniva „onlajn servis personalnog menadžmenta“ koji će „omogućiti da jedan američki službenik kontroliše 10 odvojenih identiteta širom sveta“ na različitim čet forumima.
„Vašington post“ je iste godine pisao da SAD finansiraju tehnološke kompanije kako bi omogućile profesionalnim operativcima za promenu režima, recimo u Egiptu tokom demonstracija na Tahrir trgu, da koriste socijalne mreže za tvz. „tviter revolucije“, kakve smo videli i u Moldaviji ili tokom čitavog Arapskog proleća.
U to spadaju stavljanje video–sadržaja sa sugestivnim porukama na Jutjub, delovanje na Fejsbuku, blogovima, Tviteru, tako da se podstiču diskusije o određenim pitanjima. Edvard Snouden je u februaru 2014. objavio dokument u kome se navodi da je Kas Sanstejn, suprug američke ambasadorke pri UN Samante Pauer, 2008. godine došao na ideju da vlada treba da praktikuje „kognitivnu infiltraciju“ u internet, rekao je Lofland.
Prema njegovim rečima, tajne operacije, prevare, stvaranja i obaranje režima su osvedočeni deo američkog vojnog arsenala. On je, mimo brojnih slučajeva mešanja Vašingtona u politiku latinoameričkih država, naveo kao primer i stvaranje panevropskih struktura neposredno posle Drugog svetskog rata, od kojih je danas najvažnija EU.
„Kreatori američke politike su veoma rano odlučili da je političko ujedinjenje Evrope u njihovom interesu“, rekao je Lofland i izneo tvrdnju da je Džon Foster Dals, kao američki državni sekretar, bio prvi koji je podstakao evropsku integraciju. U leto 1948. Dals i Vilijam Donovan, bivši šef Kancelarije za strateške službe (OSS), koja je 1947. godine postala CIA, formirali su Američki komitet za ujedinjenu Evropu.
Lideri ove navodno neprofitne privatne korporacije bili su visoki operativci obaveštajne službe: Donovan je bio predsednik, Dals zamenik predsednika, a izvršni direktor Tomas Brejden, koji je služio u OSS, a priključio se CIA 1950. godine. Tu je bio i Volter Badel Smit, koji je postao direktor CIA oktobra 1950. godine.
Efekat rada Komiteta brzo se video. Oktobra 1948. godine pet sila koje su u martu te godine potpisale Briselski sporazum, koji je doveo do stvaranja EU i formiranja NATO–a, odlučile su da formiraju Evropski savet. Kako navodi Lofland, od 1948. do 1960. godine evropske grupe primile su više od tri miliona dolara na ime podrške različitim fazama evropske integracije, od stvaranja Evropskog saveta 1949. do podrške Šumanovom planu 9. maja 1950. godine.
Kao drugi primer toga kako Vašington utvrđuje pravila igre, Lofland je naveo međunarodne krivične tribunale.
„SAD su igrale ključnu ulogu u stvaranju prvog ad hok Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju. Njegovo formiranje najavio je američki državni sekretar Lorens Iglberger decembra 1992. godine, delom da bi zakočio evropske mirovne planove koji su tada bili na stolu. Haški tribunal je nekoliko meseci kasnije, maja 1993. godine formirao Savet bezbednosti UN kada je ambasadorka SAD pri Svetskoj organizaciji bila Medlin Olbrajt, državni sekretar tokom NATO napada na Jugoslaviju 1999. godine“, podseća ekspert.
Ali, dodao je, ovo je bio samo javni deo američke kontrole Tribunala. Tajni je sproveo Vilijam Voker, šef Verifikacione misije za Kosovo, čije su tvrdnje o zločinima u Račku januara 1999. godine dovele do rata.
„Voker je bio šef tela koje je bilo puno tajnih agenata: njegov šef kabineta bio je Majk Filips, karijerni oficir obaveštajne službe američkog Ratnog vazduhoplovstva. Sam Voker je bio oprobana ruka za promene režima ili podršku režima u Centralnoj Americi“, istakao je Lofland.
Indijski publicista Sidart Varadaradžan podsetio je da je o operacijama NATO–a protiv Jugoslavije izveštavano onako kako je to servirao NATO, zanemarujući civilne žrtve. On je istakao da je za SAD korišćenje medija i njihovo usmeravanje u željenom smeru oduvek bilo jedna od strategija.
„SAD optužuju Rusiju za hibridni rat, Rusi uzvraćaju istom optužbom. Ukrajina je očigledan primer zemlje gde su mediji, lokalno stanovništvo i NVO zloupotrebljeni u službi američkog interesa“, rekao je Varadaradžan, dodajući tom spisku i ruske optužbe na račun Vašingtona da promoviše obojene revolucije.
Anton Deng iz Nacionalne vojne akademije u Beču istakao je da su nove tehnologije izmenile način ratovanja: meka sila je zamenila tvrdu, a zastrašivanja, ekonomske metode i sankcije samo su neke metode kako se može pobediti bez borbe.
