Junak romana „Proces“ Franca Kafke — čitali ste, ali da podsetimo — jeste izvesni Jozef K. Život i priključenija ovog bankarskog činovnika skraćenog prezimena je naracija o tome kako prolazi čovek pred vratima zakona, to je dramatična priča o nedostupnoj pravdi u svetu paradoksa i kazivanje o sudbini pojedinca kojim upravljaju nevidljive sile sistema i ustanova. Sad tek zvuči poznato, zar ne? Da, prepoznatljivo i u današnjim prilikama.
U ovom romanu, čija je kičma priča o apsurdu, glavni lik dolazi do zaključka: „od laži se gradi poredak u svetu“. Dakle, Kafka je ili pisac vanvekovni ili se svetski poredak ne menja, već samo modifikuje način uspostavljanja. Princip u procesu, dabome, ostaje isti.
Sistem može zarobiti bilo koga
Dobro, kad smo se saglasili o sličnostima i simbolici, na koga vas je danas podsetila tragedija Jozefa K.? Nas na Olivera Ivanovića. Pre njega na Vojislava Šešelja. Ili na Olivera I. i Vojislava Š. jer je Kafka svođenjem prezimena svog glavnog junaka na inicijal, hteo da ga učini neodređenim, anonimnim — da pokaže da to može biti bilo koji pojedinac.
A da li su Šešelj i Ivanović bilo ko? Mogu li biti bilo ko (od nas)? Na šta ukazuje poređenje političkih sudbina ova dva srpska lidera? Šta im je zajedničko, a šta iz njihovih procesa (koji traju li, traju) možemo zaključiti o silama ustanova koje se nalaze na tromeđi Brisela, Berlina i Vašingtona?
Vojislav Šešelj i Oliver Ivanović su gotovo ispisnici, Ivanović koji je 53. godište je godinu dana stariji. Obojica su rođeni na rubu srpskog etničkog prostora, u nacionalno mešovitim sredinama. Ivanović na Kosovu, Šešelj u Sarajevu. Odrasli su u komunizmu i rano postali članovi Saveza komunista. Ivanović je crvenu knjižicu primio kao srednjoškolac — čim je postao punoletan, a Šešelj godinu pre punoletstva. Šešelj je dosta ranije postao disident i kritičar komunističkog sistema, a Ivanović je iz Partije istupio u vreme nastanka višestranačja kad je rekao: „Nisam ničiji, ne dozvoljavam svojatanje od partija. Mene je prihvatio narod“.
Most na Ibru kao zalog i zavet
Prihvatanjem od srpkog naroda na Kosovu i Metohiji, još preciznije u njegovoj Kosovskoj Mitrovici, juna 1999. posle NATO agresije počinje Ivanovićeva (ozbiljnija) politička karijera. Bilo je važno odbraniti most na Ibru koji deli srpski od albanskog dela Mitrovice.
Vojislava Šešelja najčešće pamtimo po televizijskim kadrovima u kojima viče, mitinguje, nosi beli mantil ili košulje kratkih rukava i kravatu. Ivanovića pak upravo po televizijskim snimcima iz Kosovske Mitrovice tog juna 1999. kad neprestano drži dva velika telefona u rukama, organizuje ljude, daje izjave, komunicira sa strancima.
Vojislav Šešelj je političar makropolitike, Ivanović mikro politike. Za obojicu je zainteresovana globalna politika, tačnije njene su žrtve. Šešelj je daleko iskusniji, skloniji kompromisima, verbalno i fizički agresivniji. Ivanović je čovek koji govori i albanski i engleski, nije imao zapaljive izjave niti je propagirao nasilnu politiku. Možda je onaj bes i agresiju, koja je toliko vidljiva kod Šešelja, Ivanović kanalisao kroz bavljenje sportom. Naime, on je nosilac crnog pojasa u karateu, a bio je i međunarodni karate sudija. Obojica su veoma inteligentni i obrazovani. Šešelj je doktor pravnih nauka, Ivanović je diplomirani inženjer mašinstva, apsolvent ekonomije, a ima i tri godine studija na vojnoj akademiji. Obojica su harizmatični i lideri sposobni da organizuju i povedu dosta ljudi za sobom.
Neposlušni Srbi
I Vojislav Šešelj i Oliver Ivanović su neposlušni Srbi, koji se oglušuju o politiku međunarodne zajednice.
Najvažnija zajednička stvar im je proces.
Suđenje Vojislava Šešelju u Hagu traje od februara 2003, dakle evo 12 godina bez presude. Oliver Ivanović je uhapšen januara 2014. a njegovo suđenje, iako znatno kraće od Šešeljevog, jednako podseća na onaj Kafkin proces. Apsurd do apsurda.
Kafka apsurdom i završava svoj roman — ubijen čovek progovara i govori o stidu koji će ga nadživeti. „Kao pseto“, izgovara Jozef K. kad mu zariju nož u srce. Oliveru Ivanoviću, hvala bogu, niko nije zario nož u srce, ali apsurdnost ovog procesa i sramota Euleksa koji ne dozvoljava njegoj porodici da ga poseti gromoglasno zveče. O nepravdi i nedostižnoj pravdi.
„Sve je već odlučeno pre nego što je i počelo“
Najveća razlika između Ivanovića i Šešelja je u tome što je Ivanović racionalan političar. Ako je tačno da je Oliver Ivanović najveći „krivac“ za ostanak i opstanak Srba — koji su već bili spakovani, sa ključem u bravi prepunih automobile — onda je njegova politika, za razliku od Šešeljeve, produktivna.
Možda je to i glavni razlog Ivanovićevog procesa. Naime, ako je on zaslužan što je Kosovska Mitrovica srušila i što ruši plan o gradovima na Kosovu i Metohiji bez Srba, onda mu tu činjenicu Albanci ne žele oprosti. A ni deo međunarodnih predstavnika na Kosovu i Metohiji kojima je pomrsio konce. Zato je, čini se, ovaj proces Oliveru Ivanoviću, kad smo već kod simbolike, želja za revanšizmom.
Mada, i to je u ovom „suđenju“ u kojem je nemoguće moguće i moguće nemoguće — opet kao kod Kafke — pod velikim znakom pitanja. Marta 1996. između 50 i 100 hiljada Srba je napustilo svoje domove i samovoljno se iselilo iz Sarajeva. Momčilo Krajišnik, jedan o lidera bosanskih Srba je, prema mnogima, najzaslužniji za ovo raseljavanje. On je „najveći“ krivac za rušenje mita o multietničkom Sarajevu. Pa je ipak osuđen u Hagu. Naravno, ne zbog ovog iseljavanja.
Kako bi od strane međunarodne zajednice bio tretiran Oliver Ivanović da je umesto poruke Mitrovčanima da ostanu, rekao: za mnom, u Smederevo i Kruševac (gradove u kojima je najviše raseljenih sa Kosova i Metohije). Da li bi i tada bio pokrenut proces protiv njega?
Da, i mi sumnjamo da bi. Dakle, kako god da okrenete — „sve je već odlučeno pre nego što je i počelo“. Baš kao i u Kafkinom „Procesu“.
