Svaka obojena revolucija imala je svoj koren, uzrok, tok i rezultate. Zajednička im je želja za krucijalnom promenom, za ljudskim slobodama, vladavinom prava i većim mogućnostima zapošljavanja, pogotovo za mlađu generaciju, rekao je Dušan Simeonović, bivši ambasador i član Foruma za međunarodne odnose u emisiji „Svet sa Sputnjikom“.
„Mislim da, uvažavajući ulogu Otpora, nikakav prevrat ne bi mogao da se dogodi bez autentične želje srpskog naroda za promenom. Nikakva strana sila ne bi mogla da utiče na to. Svrgavanje Miloševićevog režima samo je potvrda da je želja za promenom dugo tinjala“, kaže Simeonović.
Međutim, sa rušenjem Berlinskog zida i kolapsom Varšavskog pakta otvorio se prostor istoka Evrope i Bliskog istoka koji su Sjedinjene Američke Države pokušale da popune svojim političkim, ekonomskim i vojnim prisustvom. To je dovelo do jačanja nestabilnosti u određenim zemljama i pomoći onim političkim snagama koje su obećavale takve promene koje bi vodile širenju NATO-a ka istoku i približavanju ruskim granicama, smatra Simeonović.
„Sve što se dešavalo u Ukrajini i na Bliskom istoku imalo je za cilj približavanje i kontrolu ruskih granica prema Zapadnoj Evropi. Bojim se da je ovo što se sada događa na Bliskom istoku nastojanje da se destabilizuje i sama Evropa, i ta destabilizacija je inspirisana od određenih centara moći u SAD“, zaključuje Simeonović.
Nije prejako reći da su obojene revolucije samoubistvo država, to je zapravo prava dijagnoza, smatra Stefan Karaganović, politički analitičar i kolumnista.
Kada bi ljudi koji su obmanuti da uzmu učešća u masovnom aspektu obojene revolucije znali šta rade, kojim ciljevima stvarno služe i šta će biti posledice njihovih lakomislenih i nepromišljenih postupaka, nikada u tome ne bi uzeli učešće, kaže on.
„Sve se radi pod plaštom jedne iluzije koja se sastoji iz prividnog nastojanja da se izađe u susret aspiracijama ljudi koje su potpuno normalne — za boljim životom, za regulisanjem njihovih eventualnih nezadovoljstava nekim objektivnim uslovima u kojima žive…“, kaže Karaganović.
Sve to mogu da budu legitimni povodi za nezadovoljstvo, smatra on, ali oni koji mobilišu to nezadovoljstvo i usmeravaju ga u pravcu državnog samouništenja to ne rade radi širenja demokratije ili iz želje da zadovolje aspiracije ljudi, nego da ih iskoriste radi dovođenja na vlast garniture koja će služiti stranom faktoru koji je inspiriše, finansira i usmerava lažni proces koji se zove obojena revolucija, zaključuje Karaganović.
Republika Srpska je meta drugog talasa obojenih revolucija, dodaje Karaganović. Prvi pokušaj obojene revolucije u Republici Srpskoj završio se izborima oktobra prošle godine, kaže Karaganović. Sa stanovišta onih koji su je organizovali, on se završio nezadovoljavajuće.
„Međutim, oni nisu digli ruke, nisu stali; bio je jedan period predaha, pregrupisanja i analize grešaka koje su bile počinjene. Pokušaj revolucije nije uspeo, ni na ulici, ni na biračkim mestima“, zaključuje Karaganović.
Prema njegovim rečima, sve je spremno za drugi talas, čiji se obrisi već vide u formi vrlo intenzivnog rada, rušilačkog procesa, kako kaže Karaganović, jednog dela političke opozicije. On navodi primere „audio afere“, sa navodnom kupovinom opozicionih poslanika, zatim kilograma zlata koji je predsednik Republike Srpske navodno dobio kao mito od izvesnog ruskog biznismena, a isti obrazac kao u Makedoniji i Gruziji Karaganović vidi i u poskupljenju struje.
„Da biste prepoznali proces obojene revolucije, morate uvek imati širom otvorene oči za obrazac koji se ponavlja. U Americi postoji izreka, koja je u ovom slučaju relevantna: ako se kreće kao žaba, ako krekeće kao žaba i ako liči na žabu, onda je u pitanju žaba“, zaključuje Karaganović.
