Dušan Simeonović, koji je u dva mandata bio ambasador u Libiji, a jedan mandat je proveo u Egiptu i sada je član Foruma za međunarodne odnose, situaciju u Libiji opisuje kao katastrofalnu, dok je Egipat stabilizovao unutrašnje prilike.
„Egipat je, na neki način, stabilizovao situaciju, ali ne potpuno, dolaskom maršala Sisija na vlast. Poznato je da je egipatska vojska, po brojnosti deseta u svetu, uvek bila oslonac stabilnosti, bezbednosti i integriteta Egipta“, kaže Simeonović.
U Libiji je stanje sasvim drugačije zbog mešanja stranog faktora za koji je, smatra Simeonović, bilo najvažnije svrgnuti Gadafijev režim i ovladati libijskom naftnom industrijom. Zapad nije imao koncept ni viziju šta uraditi sa Libijom posle Gadafija. U Libiji postoje dve vlade — jedna nepriznata, u Tripoliju, za koju se vezuju razne islamističke grupe, pa i Islamska država, i druga priznata, sa sedištem u Bengaziju, koja nema državnu infrastrukturu.
Sirija je veoma bitna i za Rusiju i za Zapad, smatra Simeonović. U sirijskom slučaju glavnu ulogu ne igra nafta već njen geopolitički položaj.
„Postoji jedna floskula na Bliskom istoku koja kaže da nema rata bez Egipta i nema mira bez Sirije. Situacija u Siriji je veoma složena zbog njenog verskog i etničkog sastava koji liči na leopardovu kožu. Ne postoji nijedno mesto u kome živi etnički jedinstveno stanovništvo. Oni su veoma etnički i verski pomešani, tako da bi svi pokušaji da se Sirija podeli vodili u još dublje krvoproliće“, kaže Simeonović.
Prema njegovim rečima, Sirija se trenutno nalazi između čekića i nakovnja — između tradicionalnih interesa Zapada i Rusije, a pre toga SSSR-a. On podseća da je Sirija početkom prošlog veka bila u interesnim sferama Velike Britanije i Francuske, koje su posle Prvog svetskog rata i iscrtale kartu Bliskog istoka, a kasnije Sjedinjenih Američkih Država, koje su potisnule interese druge dve zapadne sile. Rusija je baze u Latakiji i Tartusu nasledila iz vremena Hladnog rata. Za nju, one su od izuzetnog značaja, jer predstavljaju njen izlaz na istočni Mediteran.
Dodatni otežavajući elementi za Siriju su to što se nalazi između tri islamska politička, ekonomska i vojna pola — Turske, Irana i Saudijske Arabije. Sve tri sile pokušavaju da odrede dalji razvoj Bliskog istoka. Turska želi pad sirijskog predsednika Bašara el Asada, dok ga šiitski režim u Iranu podržava, a sunitska Saudijska Arabija bi takođe želela da obori Asada i izvrši širi uticaj u regionu.
Za ovakav razvoj situacije na Bliskom istoku odgovorna je, prema Simeonoviću, katastrofalna američka politika u Iraku.
„U potpuno devastiranom Iraku dogodilo se da ostaci iračke armije postanu začetak Islamske države“, kaže Simeonović.
On dalje pominje i radikalne elemente iz same Sirije i uticaj islamističkih elemenata iz Libije.
„Na jednom takvom organizmu rađa se crni prišt u vidu Islamske države zbog koga imamo talas stotina hiljada migranata koji idu ka Evropi“, smatra on.
Evropska unija nema ni vizije ni snage da reši problem migranata, veruje Simeonović. Iako ulogu Nemačke u migrantskoj krizi vidi kao pomiriteljsku, EU nema zajedničku politiku prema migrantima, što može, prema njegovom mišljenju, da dovede do haosa u Evropi. Za rešenje krize u Siriji trebalo bi ići prema uzrocima, dok će rešavanje posledica biti teško, zaključuje Simeonović.
