Dan četvrti: Vrata ka Srbiji
Uz ogradu na granici sa Srbijom niču novi kampovi, ograđeni žicom, koje obezbeđuju jake policijske snage. Novinari ovde nemaju pristup. Iza ograđene kapije na ulazu u jedan od ovih kampova grupa izbeglica stoji zbijena u gomili i čeka instrukcije.
Dva policajca prolaze sa vučjacima na povocu i odlaze u pravcu šumarka u potrazi za migrantima. Scena liči na neku holivudsku B produkciju o Drugom svetskom ratu, ali ovde niko ne glumi. Vojni kamioni parkirani na ulazu u kampove doprinose utisku ratne zone.
„Mađarska vlada će smatrati Srbiju, Makedoniju i Grčku sigurnim zemljama, što znači da će odbijati zahteve za azil i slati izbeglice nazad u ove zemlje. Da bi to lakše sprovela, izgradiće veliki tranzitni centar gde će držati ljude čim pređu granicu. Taj centar će biti otvoren ka srpskoj granici kako bi ih lakše vratili nazad“, objašnjava nam kasnije Kamij Turnbiz iz organizacije Solidarnost sa migrantima (MIGSZOL), koja od početka prati izbegličku krizu i dokumentuje kršenja ljudskih prava azilanata i izbeglica od strane mađarskih vlasti.
Tridesetak kilometara dalje ubrzano se radi na zatvaranju poslednjih prolaza kroz koje se probijaju izbeglice koje dolaze iz Srbije. Dovlače se nove rolne žice koja treba da osnaži već postojeće prepreke.
Umesto graničnih kamena na oranicama sa srpske i mađarske strane, dve zemlje sada razdvaja jaka metalna ograda. Na nekim delovima vise delovi odeće, trag pokušaja da se preskoči ograda visoka više od dva metra.
Na jednom delu na naše iznenađenje nailazimo na odškrinuta vrata. S ove strane vrata je Mađarska, sa one Srbija. Na srpskoj strani dva mladića nas oprezno posmatraju. Ulazimo kroz vrata u Srbiju njima u susret. Pitamo ih odakle su, kažu iz Avganistana. Čekaju da prođe patrola mađarske policije da pređu na drugu stranu. Srpska policija je, kažu, bolja od mađarske.
„Srpska policija traži pare, ali onda pusti. Traže 200 evra i onda kažu idite dalje. To je dobra policija. Mađarska policija nije dobra, ona samo hvata. Ovde u Srbiji date pare i puste vas“, kaže jedan od njih.
Dve godine je proveo u zatvoru u Grčkoj, u Solunu, nakon što je uhvaćen bez dokumenata. To je bilo dok je na vlasti bio premijer Antonis Samaras. Kada se u januaru promenila vlada i na njegovo mesto došao Aleksis Cipras, pušten je iz zatvora.
„Cipras je jako dobar, Samaras nije“, kaže naš sagovornik. U zatvoru je, kaže, bilo puno Pakistanaca, Avganistanaca, Sirijaca…
„Sirijce puste posle dva, tri meseca, a prema Pakistancima i Avganistancima su mnogo stroži, drže ih i po godinu, dve.“ Gde ide? „ U Španiju, tamo imam porodicu.“
Vraćamo se u Mađarsku istim putem, kroz odškrinuta vrata. U selu sa druge strane žičane ograde meštanin prodaje alevu papriku. Ograda, kaže, ništa ne menja.
„Isti broj ljudi prelazi kao i pre nego što su podigli ogradu, oko 150 dnevno prođe kroz naše selo.“ Meštani pomažu onima koji od njih zatraže pomoć. „Dajemo im vodu, pokazujemo put, kuda da idu. Nikoga ne diraju“, dodaje, kao da želi da ih opravda.
Na auto-putu za Budimpeštu izbeglice hodaju u manjim grupama, nekada po dvoje, troje. Pred njima su stotine kilometara. Autobusi sa izbeglicama koji povremeno prolaze voze u prihvatni centar Biške, na tridesetak kilometara od Budimpešte, gde se obavlja registracija.
Tu je početkom meseca došlo do manjih sukoba migranata sa mađarskom policijom kada se voz za Nemačku u koji su ušli na budimpeštanskoj stanici Keleti ovde zaustavio. Neki su se rvali sa policijom, drugi su legli na šine sa malom decom. Oni koji su ostali u vozu lupali su u prozore i vikali: „Nećemo u kamp“.
Na Keleti je mirno nakon što su se policijski kordoni povukli pre desetak dana. Migranata je ovde malo, ništa nalik gužvi od pre nekoliko dana, kao da su odlučili da promene rutu.
„Ljudi su kao voda, ne možete da ih zaustavite. Kakvu god prepreku postavili, naći će način da je zaobiđu“, pada mi na pamet Kemalov odgovor na pitanje šta će biti kada Mađari zatvore granicu.
Kraj