Dan drugi: Najteže je kada vam se zahvale
Kanjiža, izbeglički kamp. Sirijska porodica sedi na zemlji ispred šatora. Otac, majka, dve ćerke i sin. Devojčica posmatra svet koji promiče i crta nešto na papiru.
„Crtam šatore, devojčicu i kamere u koje ljudi pričaju“, kaže mi stidljivo. Iznenađuje njena mirnoća, osmesi koje deli sa sestrom i bratom.
Iščekivanje slobode
„Navikli su, zato su takvi“, kaže njihova majka. „Objasnili smo im da idemo na put i kako će biti i zato su mirni. Rekli smo im da kada bude razloga da se smejemo, smejaćemo se, kada bude razloga za plač, plakaćemo.“
Nakon pet godina rata napustili su Siriju. Beže, kažu, od Bašara el Asada i od Islamske države. Ekstremistička organizacija koja je osvojila značajne teritorije u Siriji i Iraku vrši odmazdu nad civilima i zavodi teror. Na udaru su naročito žene.
„U Alepu i drugim gradovima u koje su ušli žene ne smeju da izlaze na ulicu otkrivenog lica, moraju da budu skroz pokrivene. Inače ih kažnjavaju šibanjem“, objašnjava nam sagovornica.
U dugom hodu od Sirije do Srbije malo je bilo prilika za zadržavanje, za razgovor. Prati ih neizvesnost da li će stići do Danske, gde su se uputili.
„Tamo mi je sestra, kaže da se dobro ponašaju prema azilantima, da je život dobar“, kaže otac. Šta očekuju od novog života u Evropi? „Da budemo slobodni, i da deca idu u školu. Posle bola i umora nadamo se da će biti bolje.“
Da li im je bilo teško da napuste zemlju? „Teško je, srce nas boli, ali nemamo izbora. Da nemamo decu, ne bismo nikada napustili Siriju. Verujte, kada se ponovo vrati mir u Siriju nećete videti nijednog Sirijca u Evropi. Jako smo vezani za našu zemlju“, prevodi mi njihove reči Jasmina, koja zajedno sa bratom Kemalom volontira u kampu.
Strah od srpske zime
Kemal el Šairi je prevodilac iz Balkanskog centra za migracije i humanitarne aktivnosti i doktorant na Beogradskom univerzitetu. Svima je na usluzi, njegova srčanost i bodri duh deluju poput melema za umorne, izgladnele i bolesne. Otac mu je Libijac, majka Srpkinja. Njegov ujak je bio žrtva političkog progona u Libiji, pa dobro razume šta je sve moglo da natera ove ljude da napuste svoju zemlju. Sa izbeglicama je od početka avgusta, kada prihvatni centar još nije bio otvoren i kada su spavali u parkovima, pod vedrim nebom.
Higijenski uslovi su bili strašni, kaže. Sada imaju vodu, toalete, šatore, tuš-kabine, hranu koju deli Crveni krst.
„Najteže je kada vam se zahvale za neke proste stvari, kao što je toalet papir. Čovek zatraži rolnu papira, daš mu, a on se zahvaljuje kao da ste mu dali bubreg. To govori kroz šta su sve prošli i u čemu im sve nisu pomogli“, kaže Kemal.
Prošle srede je probijen rekord sa 3.000 izbeglica koje su prošle kroz kamp. Kemal veruje da će ih biti sve više.
„Čuo sam da na turskoj granici čeka dva i po miliona ljudi“. Plaši ga dolazak hladnog vremena. „Ovaj teren je otvoren, vetrovi su jaki, zima na severu Srbije je snažna. Ne smem ni da pomislim šta će da se desi.“
Osnovnih stvari ima, ali nedovoljno.
„Nedostaju hrana, lekovi, ćebad, odeća, prevodioci.“ Političari dođu, slikaju se i odu, a obećanja uglavnom ne ispune. Slično je i sa Visokim komesarijatom UN za izbeglice, čija je pomoć simbolična. Glavni teret pada na nekoliko volontera iz humanitarnih organizacija, poput Kemala.
Grupa Sirijaca, mahom Kurda, sedi ispred šatora koje je donirala ruska vlada, odnosno Srpsko-ruski humanitarni centar u Nišu. U njima je i po tridesetak ljudi. U svakom šatoru ima struje, na priključcima se pune mobilni telefoni, najvredniji predmet koji poseduju, jedina veza sa svetom koji su ostavili i svetom u koji odlaze.
Famozni otisak prsta
Poslednja stanica pred ulazak u EU se pokazuje kao najteža. Metalna ograda koju su Mađari podigli je simbol straha koji Evropljani osećaju pred nezapamćenom seobom naroda sa Bliskog istoka i iz Afrike.
„Povređeni su, umorni i izmučeni, prošli su šest, sedam država, beže od rata, neki su izgubili porodice, neki su bolesni. Svi su u teškoj situaciji, ali njihov najveći strah je prelazak u Mađarsku i famozni otisak prsta“, kaže Kemal i objašnjava:
„Postoje dva tipa otiska prstiju. Jedan je za registraciju, to je neophodno, drugi je za azilante. Ako im uzmu takav otisak prstiju jedina zemlja koja će da ih primi je Nemačka, ostale će ih vratiti u zemlju u kojoj su dali otisak prstiju, odnosno u Mađarsku. A Mađarska će ih, prema sporazumu o readmisiji, vratiti u Srbiju, što znači da se vraćaju odakle su došli.“
Asad Omar, Kurd iz Sirije, želi da se priključi porodici u Danskoj, neće u Nemačku. Zato je prinuđen da se osloni na krijumčare, kao i većina drugih u kampu koji traže način da pređu granicu. Već tri dana je ovde ali ih nije video. Plaši se da će Mađari potpuno da zatvore granicu pre nego što uspe da prođe.
Na putu do Srbije, preko Turske, Grčke i Makedonije, iznenadilo ga je što među migrantima ima mnogo Iračana, Pakistanaca, Avganistanaca. „Pobegli smo iz naše zemlje zbog rata, pokušavamo da spasemo decu, ali ne znam zašto odlaze ljudi iz drugih zemalja. Mnogi se predstavljaju kao Sirijci da bi ušli u Evropu. Oni nam prave probleme i već je bilo sukoba zbog toga“, kaže Omar.
Razgovor prati dečak izmučenog mršavog tela i krupnih očiju koje su još izražajnije na koščatom licu. Glava mu je zamotana ispod kačketa, ima rak.
„Nosio sam ga na leđima kroz šest zemalja“, kaže njegov otac. Krenuli su u Švedsku i kao i Asad plaše se da će im uzeti otisak prstiju u Mađarskoj. Nemaju novca da plate krijumčare. „Kada ostali krenu prema granici poći ću i ja sa sinom. Njegovo stanje može da se pogorša u svakom trenutku“, kaže.
Sledi — treći dan
