Dan treći: Koliko ima do Budimpešte?
Na izlazu iz prihvatnog centra, gde stižu autobusi koji prevoze izbeglice iz pravca Beograda, formirala se kolona koja je kao po komandi krenula u pravcu granice.
Sa desne strane zemljanog puta je ergela, devojka koja jaše konja ne obraća pažnju na egzodus koji se odvija pred njenim očima. Jedna manja grupa se zaustavila, proveravaju na mobilnom telefonu da li se kreću u dobrom pravcu.
Na granici sa Mađarskom pruga prekida žičanu ogradu. Trojica mađarskih policajaca sa zelenim hirurškim maskama na licu ravnodušno posmatraju kolonu koja ulazi u Mađarsku. Radnici iz komunalne službe postavljaju novi sloj žice koja će uskoro biti neprobojna. Za prelaz preko pruge staviće kapiju, kažu. Put nastavljaju železničkom prugom koja vodi ka mađarskoj granici. Hodaju po šinama natovareni ruksacima i kesama, koliko mogu da ponesu u rukama. Majke, neke sa maramama a neke bez njih, vuku skromni tovar zagledane ispred sebe, dok deca, katkad sasvim mala, trče iza njih u strahu da ne zaostanu. Nešto dalje, dok prolaze kroz selo Horgoš, meštani ih posmatraju u neverici.
Pruga dalje seče oranice i osušena polja suncokreta. Pedesetogodišnji Sirijac sa lakim štapom u ruci, na koji se povremeno oslanja, pokazuje mi na mobilnom telefonu sliku svoje dece koja su ostala u Siriji. Kada bude našao neki smeštaj u Evropi i oni će doći. Prolazimo pored žene i muškarca koji su se dosetili da prodaju vodu i hranu izbeglicama, krijući se od policije u žbunju pored pruge.
Na kraju puta je kamp Reske, smešten usred oranica. Iz daleka prizor podseća na muzički festival, sa raznobojnim šatorima između kojih se kreće desetine ljudi. Na polju pored puta strašilo se kezi. Njegovo prisustvo pojačava utisak tužnog spektakla. Za televizijske ekipe koje su se slile u kamp to je još samo jedna senzacionalna slika koju će poslati u svet.
Prethodnog dana je mađarska reporterka Petra Laslo ovde snimljena kako šutira i sapliće izbeglice koji su pokušali da umaknu mađarskoj policiji.
Izbliza, kamp liči na karantin, sa policajcima koji nose maske preko lica i gumene rukavice u kontaktu sa izbeglicama.
Ubacuju ih u autobuse oko kojih je policijski kordon kako bi ih prebacili do centara za registraciju. Nešto dalje grupa od stotinak migranata, očigledno neradih da uđu u autobus, sedi zbijena na zemlji pogleda uperenog u policajce koji im blokiraju put. Iza njih su parkirana policijska kola u kojima policajci van dužnosti jedu sendviče.
Stotinak metara dalje anarhisti dele supu izbeglicama.
Na putu za Segedin migranti koji nisu ušli u kamp vrebaju iz žbunja. Ista scena se ponavlja iz večeri u veče — sačekaju da prođe policijska patrola i onda pretrčavaju na drugu stranu, među suncokrete. Poduhvat je rizičan — iste večeri mađarski radio je javio da je jednog od njih pregazio automobil dok je pretrčavao.
U susednom selu nailazimo na grupu mladih Avganistanaca koji hodaju po kiši. Jedan zaostaje, oslanja se o svog saputnika. Pitaju: „Koliko ima do Budimpešte?“
Svima je cilj da što pre izađu iz Mađarske, jer će se od 15. septembra prema novom zakonu ilegalni ulazak u zemlju kažnjavati zatvorskom kaznom od tri godine.
