Iako u Srbiji postoji obiman spisak neprivatizovanih firmi, od kojih neke u svom posedu imaju i zemljište dovoljno atraktivno za podizanje ekskluzivnih naselja, u poslednje vreme u fokusu investitora bili su mediji. Tako je u poslednjem krugu privatizacije 22 medija dobilo nove vlasnike, dok 28 medija ide u drugi krug privatizacije.
Čovek sa iole ekonomskog znanja mora da se zapita u čemu je stvar? Da li su radio Valjevo, Studio B, ili TV Pančevo toliko atraktivni za investitore, dok prazne hale propalih fabrika nadomak gradskih središta zauzimaju prostor, umesto da na njihovom mestu budu izgrađeni poslovni i stambeni prostori?
Da li je jagma za medijima tolika zbog njihove ekonomske isplativosti ili se iza brega nešto drugo valja? Ekonomista Mahmut Bušatlija u privatizaciji medija ne vidi ekonomski, već pre dnevnopolitički interes, a to je, prema njegovim rečima, trgovina uticajem.
„Što se tiče drugog kruga privatizacije medija koji se odnosi na lokalne medije, one su završili praktično u rukama lokalnih, ne bih ih mogao nazvati tajkunima, ali ljudima koji nisu iz medija. Čini mi se, ukoliko su oni stvarni vlasnici i isključivo rade za sebe ne mogu da nađu neki ozbiljan ekonomski interes, ali mogu da ostvare određeni uticaj na lokalnu politiku“, kaže ekonomista Mahmut Bušatlija.
Predavač na Fakultetu za medije i komunikacije Zoran Ćirjaković izražava bojazan da aktuelna srpska vlast primenjuje već oprobani recept koji su primenjivali i njihovi prethodnici iz demokratske stranke. Vlast, kaže Ćirjaković, želi da iskoristi trenutak kada je izuzetno jaka da preko poslovnih ljudi, koji su im bliski, na legalan način stave pod kontrolu značajan broj malih, ali uticajnih medija.
„To je recept koji je Demokratska stranka, čak i neki od njenih funkcionera, manje ili više otvoreno primenjivala, kako bi u različitim delovima Srbije — možda je najbolji primer Šabac — stavila pod kontrolu važne lokalne medije“, smatra Ćirjaković.
On je uveren da će novi vlasnici tvrditi da imaju ekonomskog interesa da poseduju medije, da su neki od njih talentovani za posao i da će neke od medija staviti na zdrave finansijske osnove, ali sumnja da je to glavni motiv.
„Čak od meni jako sumnjive privatizacije NIN-a, pa do ’Ekonomista‘, pa čak i u slučaju same ’Politike‘ koja ima nejasnu vlasničku strukturu, imamo činjenicu da su tajkuni i tajkunčići, lažne instant firme preuzele kontrolu nad nekim od naših najvećih medija. Ne možemo tvrditi sa sigurnošću da se radi samo o političkim razlozima, ali i u politici je dva plus dva obično četiri, retko je pet“, kaže Ćirjaković.
Među medijima koji su na meti poslednjeg kruga privatizacije, smatra analitičar Đorđe Vukadinović, nalaze se i oni koji su veoma uticajni u svojim sredinama, kao što su medijske kuće u Nišu, Kragujevcu ili Pančevu i koji su proizvodili ozbiljan program.
„Oni su na meti upravo zbog toga da bi nakon njihovog ućutkivanja, a privatizacija znači upravo ućutkivanje ili stavljanje u službu novih vlasnika. Mnogi će biti ugašeni, a neki će biti desetkovani i u smislu programa i u smislu zaposlenih“, kaže Vukadinović.
Potpuno je jasno da su novi vlasnici u direktnoj ili indirektnoj vezi sa vlastima, a mediji treba da se privatizuju upravo zato da ne bi mogli da izveštavaju o drugim privatizacijama. Za Vukadinovića, to je centralna stvar.
„Privatizovani mediji, lokalni i oni koji se teško mogu nazvati lokalnim, kao što je Studio B, biće ućutkani, bilo u bukvalnom, bilo u političkom smislu i neće imati niti motiva, niti interesa, niti smelosti da pišu o završnom procesu privatizacije, odnosno o likvidaciji srpskih nacionalnih privrednih resursa — od Telekoma, preko osiguravajućih kuća do, recimo, PKB. Treba, dakle, raskrčmiti poslednje nacionalno blago, a da bi se to moglo uraditi u tišini, relativno bezbolno i sa minimumom potresa, treba sprečiti da se o tome što se dešava pred našim očima govori i piše, već građanima treba sasuti hrpu rijaliti programa da ne bi mogli da misle niti o svom životu, niti o tome šta se dešava sa državom“, zaključuje Vukadinović.
Vukadinović kaže da u Srbiji već dugo deluje snažan lobi, koji je u vezi sa zapadnim strukturama, koji insistira na privatizaciji medija pod firmom da je država loš vlasnik. Mešanje u uređivačku politiku od strane države može da bude tačno, smatra Vukadinović, ali niko ne može toliko brutalno da bude instrumentalizovan i stavljen u službu nekog političkog ili privatnog interesa kao što mogu privatizovani mediji.
Priča da država treba da se povuče iz medija, kao i o drugim privatizacijama, ideološka je floskula čiji je cilj da Srbija, odnosno njeni građani ostanu kako bez privrednih, tako i bez informativnih resursa, što se upravo događa pred našim očima, kategoričan je Vukadinović.