Petostruko veća cena od početne za jednu lokalnu televiziju možda i ne bi privukla pažnju javnosti, da se kao jedan od potencijalnih kupaca ove televizije nije pojavio čovek koji je proveo četiri godine u zatvoru zbog privrednog kriminala.
Radoica Milosavljević, vlasnik kruševačkog preduzeća za proizvodnju plastične ambalaže, otkupom tenderske dokumentacije postao je kandidat za kupovinu čak četiri lokalne televizije u Srbiji. Tu verovatno ne bi bilo ništa sporno da među referencama pomenutog biznismena nema i policijskog dosijea i četiri godine provedenih iza rešetaka zbog privrednog kriminala.
Nino Brajović, generalni sekretar Udruženja novinara Srbije kaže da je dobra vest što Milosavljević ipak nije kupio TV Trstenik i ističe da naše zakonodavstvo, i medijsko i Zakon o privatizaciji, nemaju dovoljno eliminatornih faktora kada je u pitanju kupovina preduzeća od strane onih koji su odgovarali za krivična dela.
„To nije dobro, a naročito kada su mediji u pitanju, jer na taj način nemamo dobru kontrolu vlasništva, bilo da je reč o ’of šor‘ vlasništvu, skrivenom ili vlasništvu od strane ljudi osuđivanih za krivična dela“, kaže Brajović za Sputnjik.
Član 12 Zakona o privatizaciji između ostalog kaže da se kao kupac u privatizaciji ne može pojaviti fizičko lice koje je osuđivano za dela protiv privrede i protiv službene dužnosti, za koja je zaprećena kazna zatvora od pet godina ili teža, ili protiv koga je pokrenut krivični postupak za ta krivična dela.
To u prevodu znači da, ako ste počinili krivično delo za koje je zaprećena kazna kraća od pet godina i imate par desetina ili stotina hiljada evra na raspolaganju, zakon vam ne brani da kupite neki medij i kreirate javno mnjenje.
Prema saznanjima UNS-a, nije isključeno da će se biznismen iz Kruševca pojaviti na još nekim aukcijama i to za neke daleko značajnije medijske kuće.
„To svakako treba bolje da se uredi zakonodavstvom, bez obzira na to što će promena zakonodavstva uslediti nakon privatizacije. Promenom zakona možete da uredite ko može biti vlasnik, i ako ne ispunjava uslove — taj vlasnik mora da odstupi iz tih medija“, smatra Brajović.
Prodaja TV Trstenik je interesantna i zato što je, uprkos postojećim sudskim sporovima koji oko nje postoje, prodata po petostruko većoj ceni od početnih tridesetak hiljada evra. Ipak, ova cena nije rekord, jer smo u ranijim privatizacijama 2008. i 2009. godine imali slučajeve kupovine i po 60 puta većoj ceni od početne.
To ukazuje da iza želje da budete vlasnik nekog medija ne stoje samo ekonomski interesi.
„Profit u medijima je simboličan ili ga nema i razloge možemo tražiti u drugim oblastima — u meri u kojoj zainteresovani za njihovu kupovinu misle da će na taj način da ojačaju svoj uticaj u nekoj sredini, bio on politički ili ekonomski“, kaže Brajović.
Dok je TV Trstenik pronašao svog kupca, nove vlasnike i dalje čekaju velike medijske kuće — Tanjug i Studio B. Činjenica da se njihova privatizacija odlaže govori o tome da ili nema dovoljno interesovanja, ili da centri moći koji su zainteresovani za medije ne mogu da naprave konstrukcije koje im odgovaraju, pa odlažu prodaju dok se ti uslovi ne steknu, zaključuje Brajović.
