„Tek treba da se vidi ishod, ali to je sve pod velikim znakom pitanja. Mislim da će sud početi sa radom, biće suđenja, ali je i u ranijim slučajevima vezanim za Kosovo, videli smo, bilo oslobađanja. Reč je o veoma teškim slučajevima, a mnogo je vremena prošlo“, naglasio je Montgomeri.
Prema njegovim rečima, formiranje suda je važan put ka otkrivanju istine, ali sudeći po zvaničnim izjavama, optužnice koje je sastavio specijalni tim EU za istragu trgovine organima zasad ne sadrže trgovinu organima.
Te optužnice su, međutim, zapečaćene i biće obelodanjene tak kada sud počne sa radom.
„Optužbe se zasad tiču ubistava, mučenja i drugih navodnih zločina na Kosovu. Zasad se čini da vađenje organa nije deo optužnica, verovatno zbog nedostatka dokaza. Zbog toga će bezbednost svedoka biti ključna, a to otvara pitanje njihove zaštite i zaštite njihovih porodica“, kaže Montgomeri.
Utvrđivanje istine, dodaje on, biće teško ne samo zbog nedostatka dokaza, već i zato što je puno vremena prošlo, ali i ukazuje da su specijalni izvestilac Saveta Evrope Dik Marti, koji je sastavio izveštaj o trgovini organima, i specijalni tim EU za trgovinu organima na Kosovu „našli moćne indikacije da je postojala trgovina organima“.
„Oni, međutim, ističu da se radi o desetini žrtava, to znači da su ostali koji su oteti pod pretpostavkom samo ubijeni u Albaniji i na Kosovu. Nažalost mislim da je veoma mala verovatnoća da je iko od njih danas živ“, navodi Montgomeri. Kao američki dopisnik u bivšoj Jugoslaviji koji je 2002. godine došao do saznanja o kidnapovanjima Srba i Roma i prebacivanjima u Albaniju i rezultate istrage dostavio Unmiku, Montgomeri ukazuje da je istraga od samog početka imala čudan tok.
„Naša istraga je zapravo počela istraživanjem masakra srpskih snaga u sela Ćuka. U to vreme, dobijali smo informacije o civilima koji su kidnapovani na samom kraju rata i odvođeni u Albaniju, kao i da je reč o Srbima, Romima i drugim nealbancima. Naša istraga je pokazala da naizgled postoji organizovani sistem otmica i transportovanja preko albanske granice, u mesta kao što je Kuks i drugi albanski gradovi na granici“, priča Mongomeri.
„Izvori su nam bili članovi OVK niskog ranga, koji su bili ili vozači ili učestvovali u transportu“, nastavlja Montgomeri precizirajući da oni nisu znali celu priču jer su to bili vojnici nižeg ranga, ali da su im preneli da su na lokacijama iza albanske granice videli lekare i medicinsko osoblje i da su tamo sprovođeni medicinski testovi na otetim ljudima.
„Vremenom smo našli nove izvore i to nas je odvelo do dve kuće — jedne u blizini aerodroma u Tirani i druge, takozvane Žute kuće. Isporučili smo te informacije misiji UN na Kosovu, odeljenju za nestale osobe pri Unmiku, i oni su potom organizovali odlazak do Žute kuće 2004, gde su našli neke dokaze o izvođenje medicinskih procedura i indikacije da na podu kuće postoje fleke od krvi. Ali to nisu bili neposredni dokazi. Nije bilo jasnih dokaza da su se ubistva ili trgovina organima zaista dogodili“, rekao je on.
Montgomeri je naglasio da u prvoj fazi priča nije objavljena jer su smatrali da nemaju dovoljno dokaza, ali je ogromna šteta slučaju načinjena time što su dokazi, koji su 2004. prikupljeni u Žutoj kući i poslati u Hag, uništeni. „Te dokaze je trebalo analizirati, ali, koliko razumem, oni su uništeni i nikada nisu ni bili analizirani. Osim toga, Unmik je imao velike teškoće u istrazi jer su svedoci oklevali da razgovaraju sa njima. Mislim da se nisu osećali sigurno“, kaže Montgomeri. Osim toga, dodaje, informacije koje su prvobitno prikupljene i dostavljene UN procurele su u javnost, a reč je bila o nepotvrđenim informacijama koje su srpski mediji potom iskrivili.
„Informacije su iskrivljene i ovde u Srbiji i na Kosovu i mislim da je veoma važno da istina izađe na videlo. Jedna od tužnih stvari za mene je što je deo tih nepotvrđenih informacija, kao što su neka od imena otetih Srba i naših izvora koji su mislili da su ih videli, bilo na Kosovu ili u Albaniji, u srpskoj štampi predstavljena kao dokazi o žrtvama trgovine organima. Ali, mi ne znamo šta se desilo sa tim ljudima i veoma mi je žao zbog porodica tih ljudi što je ta informacija iscurela u javnost“, navodi Montgomeri.
Prema njegovim rečima, tek je specijalni izvestilac Saveta Evrope Dik Marti, godinama kasnije, izneo sumnje da su ljudi ubijani u Žutoj kući, a da se uzimanje organa, ako se desilo, zapravo dogodilo u drugoj kući bližoj aerodromu.
Drugu značajnu štetu u nastojanjima da se dođe do istine, ukazao je Montgomeri, načinila je politika — i u Srbiji i na Kosovu, ali je i pri UN ona imala značajnu ulogu u ovom slučaju.
„Znamo da je nakon dešavanja 2004. godine postojao pritisak na tužioce UN da ne procesuiraju visoke zvaničnike OVK“, podsetio je Montgomeri, ali i dodao da i u Srbiji, kada je reč o zločinima srpske strane i posebno masakru u selu Čuška, postoji takvo oklevanje. Naglasivši da je važno otkrivanje istine kako o trgovini organima, tako i o selu Čuška, Montgomeri je ukazao da je politika nanela posebnu štetu istrazi trgovine organima i zbog toga što su u Srbiji pojedini čelnici davali, kako je rekao, bizarne i sumanute izjave.
„Svako ko to gleda sa strane reći će: Čekaj, nema šanse da se ovo dogodilo, jer su tvrdnje zaista preterane i to je učinilo veliku štetu otkrivanju istine i sprovođenju prave istrage“, rekao je Montgomeri dodajući da je najtužnije što su porodice žrtava iskorišćene u političke svrhe.