Nije Đurić naivan, zna on da u politici nema pravde već samo interesa i zna da se pravda za Srbiju i Srbe na Zapadu meri drugim aršinima, ali mu funkcija nalaže da daje dežurne izjave i upozorenja na kršenja prava i procedura. Baš kao i drugim srpskim zvaničnicima koji neumorno, ali zasad uzalud (Kalimero sindrom) ukazuju na čitav niz nepravdi kojima su Srbi izloženi.
Poslednjih meseci bilo je sijaset gorkih prilika za podsećanje na to: 13. avgusta obeleženo je 12 godina od ubistva dvoje i ranjavanje četvoro dece u Goraždevcu za koje niko nije odgovarao.
Spisak nekažnjenih zločina izvršenih od dolaska Kfora i Unmika na Kosovo popunjavaju ubistva 14 žetelaca u Starom Grackom kod Lipljana (23. jula 1999.) za koje je osumnjičen Mazljum Bitići a Unmik ga je posle dva meseca pritvora pustio na slobodu „zbog nedostatka dokaza“. Ostao je bez sudskog epiloga i slučaj 12 poginulih a 43 ranjena putnika autobusa „Niš ekspres“ koji je dignut u vazduh kod Podujeva 16. februara 2001, pri čemu je Fljorim Ejupi koji je bio osuđen na 40 godina zatvora za taj zločin kasnije pušten, a presuda poništena, opet „zbog nedostatka dokaza“.
Treba li pominjati pogrom 17. i 18. marta 2004. godine, kada je ubijeno osam Srba dok se dvoje vode kao nestali. Prognani Srbi i porušene srpske kuće, crkve, škole takođe ne dotiču nikoga na Zapadu.
Što se tiče zločina pre dolaska međunarodnih snaga na KiM, krvavim tragom OVK koji vodi preko Klečke, Peći, Orahovca… trebalo bi da se pozabavi Specijalni sud za zločine OVK, kada i ako bude formiran. Pritom, ne ohrabruje činjenica da je Haški tribunal izrekao oslobađajuću presudu u dva pokušaja da za neke od tih zločina procesuira lidera OVK Ramuša Haradinaja. Kao i još jednom vođi OVK Fatmiru Ljimaju.
Nije Hag doneo pravdu ni srpskim žrtvama hrvatske Oluje, te je dvojicu hrvatskih generala Anta Gotovinu i Ivana Čermaka, nakon što su u prvostepenom postupku proglašeni krivim i osuđeni na visoke kazne zatvora kao učesnici udruženog zločinačkog poduhvata, žalbeno veće oslobodilo, pa su se kući vratili kao heroji.
Iz Haga je otišao sa osmehom i nekadašnji ratni komandant muslimanskih snaga iz Srebrenice Naser Orić, a njegov slučaj sada vodi Tužilaštvo BiH, koje ga je preuzelo od bijeljinskog okružnog tužilaštva pred samo podizanje optužnice. Iako je premijer Srbije Aleksandar Vučić onomad javno pročitao izvode iz materijala srpskog tužilaštva sa potresnim svedočenjem, kako je napomenuo, živog svedoka zločina koje su Orićeve snage izvršile nad Srbima iz sela oko Srebrenice i Bratunca, verovatnoća da će u skorije vreme taj proces krenuti sa mrtve tačke meri se promilima.
Objašnjenje za ravnodušnost Zapada prema srpskim civilima pobijenim u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu omaklo se srpskom premijeru, koji je, u jednom od TV intervjua, ispričao kako ga je neimenovani zapadni sagovornik na njegove žalbe na nepravdu prema srpskim žrtvama upitao — pa šta očekuješ kad ste poraženi u ratu.
Ono jeste: da li je iko odgovarao za Drezden, Hirošimu, Nagasaki, Vijetnam, ili iz novije istorije, za decu stradalu u operacijama koalicionih snaga u Iraku, Libiji, Siriji. Nije li zato čekanje pravde sa Zapada za Srbe — čekanje Godoa?
