Puna su usta reči — majka. Ova davno izrečena i prečesto ponovljena istina toliko puno govori o odnosu dete-majka i majka-dete, ali istovremeno ostavlja i prostor da svako od nas pojedinačno u njoj pronađe neku svoju punoću majčinske ljubavi, pregalaštva, odricanja i najplastičnijeg opisa ljudske bezrezervnosti. Međutim, poslednjih godina u Srbiji, ali i u svetu, sve je manje onih koji kao prvu reč u svom životu kažu: mama.
Juče su svi mediji objavili da će Srbija, prema projekcijama Ujedinjenih nacija, do 2050. godine imati milion i po stanovnika manje. Iste projekcije pokazuju tendenciju da će ovdašnje stanovništvo sve više stariti. Demografi UN su u ovim projekcijama za Srbiju računali i južnu srpsku pokrajinu Kosovo i Metohiju, pa su time izvedeni podaci utoliko znatno bolji od onih koji bi se odnosili samo na centralnu Srbiju.
Dolaze u Srbiju da umru
Glavni razlozi za ovakve crne slutnje su nizak natalitet i niska stopa fertiliteta (prosečan broj dece koji rodi neka žena u periodu kad je sposobna da rađa), ali i visoka stopa mortaliteta. Stopa nataliteta u Srbiji je 9,4 promila, stopa fertiliteta 1,4 promila, dok je stopa mortaliteta 14 promila. Ovolika stopa mortaliteta ne govori toliko o prosečnoj starosti stanovništva Srbije, koja je trenutno oko 42 godine, već o velikom broju ljudi koji u Srbiju dolaze da umru. Naime, oni koji su ′60-ih i ′70-ih godina prošlog veka odlazili na rad u inostranstvo, u toku penzije se vraćaju u Srbiju.
Prema neoficijelnim podacima jednog istraživanja demografa iz Srbije za period 2008-2010. godine, neto emigracija Srbije je oko 11.000 ljudi, odnosno ovoliko ljudi više se iseli nego što se useli u Srbiju. Setimo se da je Srbija od 1870. do 1910. bila najbrže rastuća nacija u Evropi, sa stopom priraštaja stanovništva od 1,99 promila godišnje. U današnjim razmerama, to bi bilo kao da Srbija svake godine dobije novih 140.000 stanovnika. A ako napravimo poređenje sa periodom od pre četiri decenije, broj dece koja se danas rađaju na teritoriji pod kontrolom zvaničnog Beograda je za trećinu manji. To su alarmantni podaci.
Nikako ne pitati za decu
Svako ko se usudio da u gotovo neobaveznoj konverzaciji upita neku devojku u Srbiji ima li dece, prošao je kao da ju je najbezobraznije opsovao. „Ma daj, šta ti pada na pamet“, reagovaće gro pitanih, kao da im je zatraženo da vam pozajme avion, i to avion koji one nemaju. Ništa bolja nije ni reakcija muške populacije na pitanje o formiranju porodice.
Koliko pre nepunih godinu dana, veliki deo građana, pre svega internet zajednice, samo što konjima na repove nije razapeo novinarku Katarinu Đorđević zbog serije tekstova u dnevniku „Politika“, koji su analizirali podatke dobijene popisom stanovništva i govorili o 30-godišnjacima bez dece. Sećate se tadašnjeg odijuma i reakcije jednake kao da su ih sa zgrade Politike konstantno posipali buradima vrele vode, u najmanju ruku.
„Nisam ja mašina za rađanje“ ili „nisu žene mašine za rađanje“ sublimat je većine replika „prosvećene“ zajednice i komentatora na ulici i u medijima, čiji autori su samim poređenjem majke sa mašinom za rađanje ukaljali, oskrnavili i do banalnosti doveli čin rađanja i dolaska na svet novog života.
„Vidi, opet bi da ratuju“, sublimat je druge grupe replika, koji je hteo da kaže kako novinarka „Politike“, a pogotovo urednica Ljiljana Smajlović, analizira podatke popisa i konsultuje analitičare društvenih procesa — a suštinski žali što nema dovoljno mladića koji stasavaju za rat. Ovakve komentare je dovoljno samo ponoviti, ali ih ne treba komentarisati, jer je svaka polemika sa takvima čisto gubljenje vremena i živaca.
Pas kao centar porodice
Muž, žena i dvoje dece bila je najčešća slika nekadašnje porodice. Kasnije je ta slika smanjena za jedno dete. Pas, žena i muž je najžešća slika porodice danas. I to baš ovim redom.
Imale su i one porodice pre 30-40 godina psa ili nekog drugog ljubimaca, ali danas je pas postao centar porodice. Za veliki deo populacije koja nije ni u braku, ovaj kućni ljubimac nije samo ljubimac, već i aksesoar — dakle, nakit, dodatak stajlingu. I nema to nikakve veze sa porastom broja onih koji vole životinje i paze na njih.
Glavni razlozi ovakvog (i svetskog) trenda, ali i uzroci čija je posledica prognoza UN, jesu emancipacija i ekonomija. Ali prvenstveno emancipacija i preovlađujuća dogma gde većina populacije poštuje majke i žene koje rode, ali se istovremeno dobar deo te iste populacije gadi pomisli da bude majka ili otac. To je nekako postalo sramota. Vole oni decu, ali u tuđoj kući.
Nemilosrdno jure karijere koje su samo i jedino „karijere“. Ako bilo ko nađe i jednu jedinu ženu koja kaže da se kaje što je rodila, naći ćemo vam deset uspešnih koje ponosno ističu i svoj posao, ali i decu.
Siromaštvo, nestabilne političke prilike i neizvesnost ostanka na poslu svakako utiču na odluku da neko uđe u brak ili dobije decu. Ali podaci iz daleko razvijenijih i politički stabilnijih država i gotovo isti trend govore da ipak to nisu presudni faktori.
Beg od običaja
Emancipacija je dovela do svojevrsnog bega od običaja. Odustajanja od produžavanja loze, širenja porodice… Na kraju krajeva — nastavka ljudske vrste.
Ranije je dete bilo na neki način „investicija“. U poljoprivrednim oblastima su ta deca pomagala oko stoke u polju, obrade njiva, bila su „bezbednosni faktor“, jer je broj dece i kasnije odraslih ljudi u nekoj porodici garantovao manju mogućnost napada na tu familiju, manje krađa… Takođe, nekad je dete bilo i „penzija“ kad penzije nije bilo, predstavljalo je garant da će roditelji biti zbrinuti za crne dane — „da ima ko da ih gleda“.
Danas je dete postalo luksuz. Što zbog velikih troškova života, ali i luksuz za sve one koji saopštavaju da žele da žive i prožive, a u stvari su samo sebični, lenji i loše organizovani.
Svakako da i kontrola rađanja i veća edukacija utiču na manji broj dece. Tačno je i da država nikome neće rađati decu, ali je isto tako tačno da strateške stvari jedne nacije niko ne bi trebalo prepusti šiparicama ili dečkićima, pa taman ti dečkići i šiparice starosno knjižili i po 40 godina. Takve odluke su samo i jedino pravo i obaveza države koja bi i projekcije UN i novinske natpise, ali i analize domaćih demografa, trebalo najozbiljnije da uzme u razmatranje i donese dugoročni plan.
Populaciona politika je za državu veoma skupa politika, ali je nestanak jednog naroda još skuplji.
