Američke rakete su postavljene na jug Turske 2013. godine, u vreme kada su se SAD sa saveznicama — Francuskom na čelu — spremale da vojnim sredstvima svrgnu sirijskog predsednika Bašara el Asada. Kao razlog za početak akcije Pariz i Vašington su naveli upotrebu hemijskog oružja od strane sirijske vojske, iako nije dokazano ko je u Siriji koristio bojeve otrove protiv civila.
Rusija je sprečila bombardovanje Sirije u trenutku kada su na terenu već bili označeni ciljevi. Moskva je tada predložila da se sirijsko hemijsko naoružanje stavi pod međunarodnu kontrolu, na šta je Damask pristao.
„Ne želimo da upadnemo u zamku kao u slučaju Libije“, rekao je tada ruski ambasador u Francuskoj Aleksandar Orlov, koji je objasnio da obe strane u sukobu imaju bojne otrove — i vojska kao i pobunjenici.
Moskva nije želela da se ponovi libijski scenario, kada je nakon vojne intervencije Zapada i svrgavanja Moamera el Gadafija u zemlji zavladao haos i došlo do jačanja islamskih ekstremista.
Dve godine kasnije, geopolitička situacija na Bliskom istoku se promenila, kao i prioriteti Vašingtona. Kratkoročni cilj više nije svrgavanje Bašara el Asada, već borba protiv zloglasne organizacije Islamska država. Strategija Pentagona — kombinacija vazdušnih napada na položaje džihadista u Iraku i Siriji i obučavanje i naoružavanje lokalnih snaga da im se suprotstave — pokazala se neuspešnom. Islamska država je proširila uticaj i drži značajne teritorije u Iraku i Siriji.
U ovim okolnostima Vašington je bio prinuđen da otvori dosad nezamislive perspektive. U tom ključu treba razumeti dogovor sa Iranom o njegovom nuklearnom programu i postepenom ukidanju sankcija Teheranu koji je postignut 14. jula u Beču. U jednom od vrtoglavih zaokreta u svetskoj spoljnoj politici „Veliki Satana“, kako je Teheran donedavno nazivao Vašington, i jedna od „osovina zla“, što je za Belu kuću bio Iran, mogle bi da se nađu na istoj strani u borbi protiv sunitskih ekstremista.
Opasnost od Islamske države približila je i pozicije Moskve i Vašingtona, što je pokazala rezolucija o utvrđivanju odgovornosti za hemijske napade u Siriji, koja je jednoglasno usvojena u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija 7. avgusta. Ova rezolucija je protumačena kao okretanje leđa Moskve Damasku, ali Rusija je i dalje čvrsto na poziciji da se situacija u Siriji ne može rešiti vojnim sredstvima, već isključivo političkim dijalogom u koji bi bio uključen i Bašar el Asad. U protivnom, objasnio je početkom avgusta ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, sirijsku vladu će zameniti grupe u kojima će dominirati islamski ekstremisti, kao što se to dogodilo u Libiji.
Teheran više nije jedna od glavnih pretnji Vašingtona, a rušenje Bašara el Asada je palo u drugi plan, zbog čega je protivraketni sistem u Turskoj postao suvišan. Mnogo košta i nalazi se u zoni intenzivnih sukoba između turske vojske i kurdskih pobunjenika iz Radničke partije Kurdistana.
Interesi Ankare i Vašingtona se više ne podudaraju kada je reč o sirijskoj krizi. Turska je bila jedna od najžešćih zagovornica rušenja Bašara el Asada i optužena je da je otvorila granice i pustila da kroz njenu zemlju prođu džihadisti iz celog sveta čiji je cilj bio da se priključe Islamskoj državi. Vašingtonu se nije svidelo što se Ankara pod plaštom borbe protiv Islamske države obračunava sa Kurdima, koji se u Siriji bore protiv pripadnika ove ekstremističke organizacije. Povlačenje protivraketnog sistema je poruka Vašingtona Turskoj da je neće podržati u toj borbi.
