— Rat ne dolazi sa vojskom, već se priprema promenom kolektivne svesti, a to je najlakše uraditi kroz obrazovanje. U Japanu je u poslednjih desetak godina toliko toga promenjeno u udžbenicima istorije da se bojim da će nova generacija imati drugačiju sliku o našoj prošlosti, kaže Kajoko Jamasaki Vukelić.
Japanska pesnikinja i prevodilac već trideset godina živi u Srbiji, svojoj drugoj domovini. Istorijsku lekciju strašnog masakra nad civilima u Hirošimi i Nagasakiju, na koje su američki bombarderi 6. i 9. avgusta bacili atomske bombe, vidi u kontekstu dehumanizacije savremenog društva.
Kako se u Japanu sećaju ove tragedije?
— Japanci se sećaju svetskog rata kao najbesmislenijeg rata, tragičnog čina. Pitaju se zašto su morali da ratuju i govore o ogromnom besmislenom žrtvovanju na svim stranama. Doživljaj rata je slojevit — sa jedne strane postoji svest o okupatorskoj ulozi koja je nanela strašnu bol drugim narodima, a sa druge strane svest o posledicama atomske bombe. Taj događaj nije samo nacionalna tragedija, već nosi opšteljudsku poruku da savremeni rat u sekundi donosi ogromno stradanje. Ali pogledajte koliko je samo puta od tada korišćen osiromašeni uranijum u raznim zemljama, uključujući i u bivšoj Jugoslaviji. Dvadeseti vek pamtimo kao vek velikih nepravdi, besmislenog stradanja. To je bio vek sumnje, nepoverenja.
Kako su vašoj generaciji preneli iskustvo rata oni koji su ga doživeli?
— Pripadam posleratnoj generaciji koja je dosta slušala o toj tragediji. Potičem iz Šizuoka. Svet zna za Hirošimu i Nagasaki, ali Tokio je strašno nastradao u tepih bombardovanju, kao i moj rodni kraj. Žrtve bombardovanja američke vojske bile su strašne. Hirošima i Nagasaki su vrhunac tragedije.
Većina mladih Japanaca se, prema anketama, danas ne seća tačnog datuma kada su se dogodile…
— Nisu oni za to krivi. Moja generacija je već u prvom, drugom razredu slušala o tome. Imali smo domaći zadatak da od dede i babe saznamo šta je bilo u ratu. To su bile tužne i važne poruke. U tom duhu smo odrasli. Ali već deset godina kasnije iz gradiva su nestajali datumi, a Hirošima i Nagasaki se više nisu pominjali u nižim razredima. To je potpuno promenilo pristup ratu, kao što se to dogodilo svuda u svetu, pa i u bivšoj Jugoslaviji.
Govori se o višedecenijskoj amneziji…
— Rat ne dolazi sa vojskom, već se priprema promenom kolektivne svesti, a to je najlakše uraditi kroz obrazovanje. U Japanu je u poslednjih desetak godina toliko toga promenjeno u udžbenicima istorije da se bojim, i ne samo ja, da će nova generacija imati drugačiju sliku o našoj prošlosti.
Japanski premijer se zalaže za svet bez nuklearnog oružja…
— Pozdravljam ga (osmeh). Japanci se nalaze u istorijski osetljivom trenutku. Nedavno je u Japanu promenjen zakon, više ne možemo da budemo mirni, jer nova Vlada hoće da promeni Ustav koji zabranjuje svaki vid ratovanja. Ide se ka tome da Japan ima svoju vojsku. Tome se mnogi protive, jer su Japanci uvideli besmisao rata u bilo kom kontekstu. Rat donosi samo tragediju, bilo da ste okupator ili okupirani.
Trka za nuklearnim naoružanjem nije završena…
— U međunarodnoj politici vlada čudna svest da ako nemate nuklearno oružje svako može da vas napadne. Svaka zemlja se trudi da ga ima. Japan ga nema zbog zakona koji to ne dozvoljava, ali ima tehnologiju, nuklearne reaktore, koji omogućavaju da se u vrlo kratkom roku proizvede nuklearno oružje. Takva trka je apsurdna. Ako čovečanstvo ne promeni iz temelja tu filozofiju, nema budućnost.
Više od polovine Amerikanaca (56 odsto) smatra da je bombardovanje Hirošime i Nagasakija bilo opravdano…
— To je strašno. Do mnogih ratova ne bi došlo da nije bilo velikih sila. Idemo ka dehumanizovanom društvu. Ne govorim samo o ratu, već i o načinu komunikacije. Mladi danas komuniciraju mobilnim telefonima, čak i kad su u nečijem društvu. Gubi se prisan, topao kontakt sa drugima. Tu je i genetski modifikovana hrana koja potpuno menja koncept života, prekida prirodni lanac. To je sve povezano, kao i nemogućnost da se na humani način razmišlja o bilo kom tragičnom događaju, makar i u dalekoj zemlji. To je strašan znak dehumanizacije. Moramo da stanemo i razmislimo kuda idemo.
