„Njujork tajms“ je na naslovnoj strani 7. avgusta suvo preneo: „Prva atomska bomba bačena na Japan, jačina bombe je poput 20 tona dinamita“, a francuski „Mond“ pisao je o „naučnoj revoluciji“.
Svet je otkrio razmere katastrofe petnaestak dana kasnije, zbog američke i japanske cenzure.
Jedan od retkih koji je odmah reagovao bio je francuski pisac Alber Kami. U uvodniku od 8. avgusta u listu francuskog pokreta otpora „Kombat“ („Borba“), Kami upotrebu atomske bombe naziva „poslednjim stepenom divljaštva“.
Tekst je primer hrabrosti da se, uprkos medijskom horu koji slavi tehnološku i vojnu superiornost, osudi trijumfalizam i šovinizam onih koji su počinili veliko ratno razaranje i ukaže na sramno nepoštovanje strašne ljudske patnje koju su izazvali.
Kami upire prstom na medije i njihovu opasnu ulogu kada slave svet u kome dominira sila umesto diplomatije, svet u kome nuklearno oružje stavlja evropske nacije u zavisnički položaj od SAD, dok štampa govori o „nezavisnosti“.
Alber Kami u uvodniku u listu „Kombat“, 8. avgusta 1945 piše:
„Svet je ono što jeste, što nije bogzna šta. To je ono što je od juče svima poznato, zahvaljujući fantastičnom horu u kom su se našli radio, novine i novinske agencije na temu atomske bombe. U lavini komentara punih entuzijazma govore nam u stvari da bilo koji iole značajan grad može da bude sravnjen sa zemljom uz pomoć bombe veličine fudbalske lopte.
Američki, engleski i francuski listovi naširoko raspredaju o budućnosti i prošlosti, o pronalazačima, troškovima, (bombi kao instrumentu) za postizanje mira, o efektima rata i političkim posledicama, pa čak i o nezavisnom karakteru atomske bombe. U jednoj rečenici: civilizacija mehanike je upravo dostigla poslednji stepen divljaštva.
U više ili manje bliskoj budućnosti moraće da se napravi izbor između kolektivnog samoubistva i inteligentne upotrebe naučnih dostignuća. U međuvremenu je dozvoljeno da pomislimo da ima nečeg nedostojnog u tome da se na takav način slavi jedno otkriće koje je stavljeno u službu najstrašnijeg uništenja kakvo nije viđeno vekovima. Da u ovom svetu koji se prepustio svim vrstama nasilja, u kome ne postoji nikakva kontrola, koji je ravnodušan pred pravdom ili jednostavnom ljudskom srećom, u kome nauka služi za organizovano ubijanje, nikoga izgleda, osim nepokolebljivih idealista, to čak ni ne iznenađuje.
Otkrića treba da se zabeleže, da im se odredi prava mera, da se o njima govori kako bismo imali predstavu o onome što nas čeka. Ali dati ovim strašnim saznanjima dimenziju bajkovite ili šaljive literature je nepodnošljivo.
Već je ionako bilo teško disati u izmučenom svetu, a evo sada novog izvora strepnje pred nama koji ima sve šanse da bude trajan. Čovečanstvo je pred poslednjom šansom i to je možda više nego dovoljno za specijalno izdanje, ali to bi pre trebalo da bude tema za razmišljanje i mnogo tišine.
Postoje i drugi razlozi zbog kojih bi trebalo uzeti sa rezervom ovaj futuristički roman koji nam nude mediji. Kada vidimo da urednik koji prati diplomatiju u agenciji Rojters najavi da ovaj pronalazak čini zastarelim sporazume ili poništava odluke iz Potsdama, kada shvatite da za njega nema značaja to što su Rusi u Keningsbergu ili da je Turska na Dardanelima, ne možemo a da ne pretpostavimo da ovaj divni hor ima sasvim neobične pobude koje nemaju veze sa naučnim.
Da ne bude nesporazuma — ukoliko Japanci kapituliraju posle razaranja Hirošime i poniženja koje im je naneto, mi ćemo to pozdraviti. Ali odbijamo da se nakon jednog tako strašnog događaja još snažnije ne zalažemo za osnivanje istinske međunarodne zajednice, u kojoj velike sile neće imati veća prava od zemalja male i srednje snage, gde rat i pošast koja je postala konačna zahvaljujući ljudskoj inteligenciji neće više da zavise od apetita ili doktrine jedne ili druge države.
Suočeni sa zastrašujućim perspektivama koje se otvaraju pred čovečanstvom, još je jasnije da je mir jedina borba koju vredi voditi. To više nije molitva, već naređenje koje narodi treba da upute vladama, naređenje da jednom zasvagda izaberu između pakla i razuma.“
