Da li su u dubokoj podsvesti marketing majstora u vladajućim strukturama izbeglice iz „Oluje“ pale za stepenik niže i zvanično proglašene mrtvima za srpski establišment? Igrom sudbine, mnogo je onih koji danas sede na najodgovornijim mestima, a pre dvadeset godina bili su potpora režimu Slobodana Miloševića, koji je najpre zatvorio vrata na Rači, a potom preusmerio kolonu ka Kosovu, da ne bi napravili ružnu sliku u prestonici i tako podbunili Beograđane.
Koliko sutradan, 6. avgusta, dan nakon što Hrvatska proslavi svoju pobedu nad teroristima, kako stoji u Deklaraciji o „Oluji“, Japan će obeležiti sedamdeset godina od prve bačene atomske bombe.
U dalekoj Hirošimi čuće se još jedno zvono sećanja, koje asocira na zločin star 70 godina. Retki preživeli i potomci žrtava, kao i naši izbegli, žive sećanje svakoga dana.
Ni neumrli Truman i Tuđman neće videti ovozemaljske presude. Njihove neskrivene zločinačke namere imaju svoja mesta u istorijskim čitankama i karakter im svake decenije dobije novu opravdavajuću konotaciju, dok potomci uživaju plodove vojnih pobeda.
Ubice iz „Oluje“ i oni što su mesec dana posle pljačkajući ubijali nedužne starce i dalje su na slobodi. Neki su možda uz tuđu sliku, na zidu tuđe kuće okačili i odlikovanje iz domovinskog rata.
Na spisku Veritasa i dalje se 894 ljudi vode kao nestalo, njihovi najbliži ne znaju se gde su im grobovi.
U obrazloženju, koje je dao Međunarodni sud pravde o odbacivanju međusobnih tužbi Hrvatske i Srbije za genocid, konstatuje se da su nad Srbima izvršena masovna ubistva. Tim delima, kaže sud, nedostajao je i umišljaj da bi bila genocid. Takođe je konstatovano nanošenje teških povreda, psihičkih i fizičkih, zarobljenim Srbima, civilima i vojnicima, što je takođe materijalni elemenat genocida, ali ni kod ovih dela nije utvrđena namera da se pretežno ili u celosti unište pripadnici srpske etničke grupe u Hrvatskoj.
Presuda citira mnoge zločine nad Srbima, uglavnom se radi o ubistvima i maltretiranjima, iz presude Haškog tribunala. Iako su hrvatski generali oslobođeni pred tribunalom, Međunarodni sud pravde prihvatio je sve konstatacije prvostepene presude tribunala.
Dakle, etničko čišćenje je neosporno utvrđeno.
Presuda Međunarodnog suda pravde za porodice žrtava osnova je da se ide dalje. Pravda jeste spora, ali je i dostižna. Da li iko osim najbližih srodnika žrtava o ovome razmišlja 20 godina posle etničkog čišćenja? Da li je razmišljao ranije? Možda Savo Štrbac i njegov tim iz Veritasa koji, čini se, napamet zna imena svih, kako se to kaže, nestalih u „Oluji“. Samo taj tim želi dalje, za pravdom, pred nacionalne sudove, da traži da se procesuiraju počinioci zločina. Osnažio ih je Međunarodni sud pravde. Koliko ih je beše procesuirano? Trojica, petorica? I samo jedna pravosnažna presuda za „Oluju“. A koliko je žrtava?
Prema podacima Veritasa, u „Oluji“ je nestalo 1.849 ljudi, njih 1.200 na listama te organizacije i međunarodnih sudova vode se kao civili. Od toga 544 žene. Da li će odogovarati iko ko je u vojno-policijskoj operaciji digao ruku na ženu?
Hag je oslobodio glavne aktere „Oluje“, utvrdivši da oni nisu počinioci, da nema komandne odgovornosti, ali tribunal nije rekao da nisu počinjeni zločini. Ako oni nisu odgovorni, ko je?
Još uvek postoji univerzalna, regionlana nadležnost tužilaštva Suda za ratne zločine u Srbiji. On može da procesuira osumnjičene za sve zločine počinjene na prostoru bivše Jugoslavije, tako makar piše u aktima o osnivanju suda i tužilaštva.
Do sada je suđeno samo onima koji su uhapšeni na našoj teritoriji, za ostale, u svega nekoliko slučajeva, vođeni su samo predkrivični postupci.
Kada domaće tužilaštvo sprovede postupak, dokaze šalje Hrvatskoj, po sporazumu između tužilaštava iz 2006.godine. Hrvati do sada po tome nisu pokrenuli nijedan postupak. Perfidno otezanje jedino je što su dobile porodice žrtava.
