Autor čuvene „Golubnjače“ Jovan Radulović važi za najvećeg savremenog pisca iz Dalmacije. Književnik, rođen u Polači kod Knina, gotovo celokupno stvaralaštvo posvetio je životu Srba u Hrvatskoj, a događaje iz „Oluje“ opisao je u romanu „Od Ognjene do Blage Marije“. U intervjuu za Sputnjik, Radulović govori o prećutkivanju zločina nad Srbima, Evropi bez pravde i odnosima Srbije i Rusije.
Obeležava se godišnjica Oluje, Hrvati slave, Srbi se mole za duše stradalih, kakve emocije kod vas budi sećanje na taj događaj?
— Sve više ravnodušnost i izvesnu sreću što se najveći deo tog naroda snašao, da li u Srbiji, Kanadi ili Australiji… A žao mi je onih mladih koji se nisu snašli i vratili su se tamo. Oni su, što bi rekao Desnica, kao olupine na suncu. Životare kako mogu, ništa drugo.
Čini se da hoćete da kažete da je svuda zemlja božija i da je očuvanje neke teritorije manje važno od života.
— Tako je. I drago mi je da je taj naš svet, pogotovo mlađi, oni koji su u vreme „Oluje“ imali dvadeset ili neku godinu manje, danas su to već ozbiljni ljudi koji imaju svoje poslove, školuju decu, daleko od tog užasa i tih problema. To je po meni završena priča i na nju se ne treba vraćati.
Iz Vaših pripovetki i romana koji govore o životu Srba na tim prostorima potpuno je jasno da nema mira, da će se dogoditi ono što se desilo, na tim prostorima gotovo da više nema Srba. Šta mislite o tome? Da li ste imali tu viziju?
— Kao pisac o tome nisam razmišljao, u to vreme. Jednostavno, to su bile moje teme, ja sam o njima pisao tako kako sam pisao, sa manje ili više osećaja, emocija, talenta i zanatske veštine, a eto potvrdilo se da je to tako.
Hrvatska nije jedini prostor na kome su Srbi stradali, svedoci smo da na Kosovu i Metohiji i dalje svakodnevno stradaju. O tome gotovo da se i ne govori, da li mi imamo problem sa odnosom prema sopstvenim žrtvama?
− Ne znam da li imamo problem. Ja ga nemam. Otvoreno sam o tome govorio, otvoreno i sad govorim, imam zdrav i realan pristup tome. Verovatno imaju i drugi. Ćutalo se o zločinima nad Srbima posle Drugog svetskog rata, jer smo svi izmešani i stavljeni u jednu državu koja se zvala Jugoslavija. Nije bilo poželjno da se o tome govori. I ako je neko govorio, bio je ućutkivan. Ja sam imao svoje teme. Smatrao sam da, sa više ili manje veštine, treba da ih obradim. Da ih ne prećutim. Ne držim da je to bila neka hrabrost.
Kažete da smo svi bili svi izmešani u Jugoslaviji. Deo njenog razbijanja je i „Oluja“, nove žrtve. Sada nas guraju da budemo izmešani u novoj tvorevini koja se zove Evropske unija, da li mislite da je to naš put, da u njoj ima pravde za Srbe?
— Ne mislim da je ikome stalo da u toj novoj tvorevini, kako je vi zovete, svi budu izjednačeni, da sve bude u redu. To se neće skoro desiti. Ja sam skeptik, zapravo mislim da se to uopšte neće desiti. Nema posebnog puta, treba ići svojim pravcem i ne obazirati se na to šta drugi misle i šta nam žele. Samo tako možemo nešto da uradimo i da se održimo, da ostanemo tamo gde treba da ostanemo.
Šta mislite, koji je naš put, zašto hrlimo u Evropu, a volja naroda je drugačija, više od 60 odsto građana je za saveze sa Rusijom?
— Imajući iskustva iz prošlosti, još iz vremena kada je prota Mateja Nenadović išao kao Karađorđev izaslanik u Rusiju po pomoć, a znamo koliko je dobio, ostalo nam je to da uvek gledamo na jednu stranu. Narod to ceni. To je sada pokazalo i ovo glasanje o rezoluciji o Srebrenici i mnoge druge stvari, iako povremeno imamo razloga da budemo i nezadovoljni načinom na koji nas Rusi tretiraju. Neki naši političari uporno govore da nema ljubavi među narodima, samo interesi. Mislim, koliko god veliki gledaju svoj, tako i mi treba da gledamo naš interes. Da se tu negde udenemo, to je već i fraza, da naš brod vežemo za veći brod, u ovom slučaju — ruski.
