U pripoveci „Glava šećera“ majstor horora Milovan Glišić opisuje kako evropski koruptivni običaji utiču na srpsko društvo koje se tek prilagođava novim, evropskim običajima. U vreme najvećeg kavaljera među srpskim monarsima, kralja Milana, društvo se tek prilagođavalo evropskim običajima, svim — od šešira i lepeza, do novih vidova korupcije, onih u rukavicama. Glavni junak Glišićeve pripovetke biva uništen, fizički i psihički, ne zna šta ga je snašlo, poput stanovnika neke tranzicione zemlje u današnje vreme. Oko njega se svi osmehuju, vode pristojne (danas bismo rekli politički korektne) razgovore i predani su radu na modernizaciji zemlje. Prvi slučaj moderne korupcije u Srbiju je došao sa izgradnjom prve železnice. Od tada su se stvari malo izmenile. Kada uzimamo od Evrope, uzimamo sve, i dobro i loše i to ne našom voljom. Tako nam je nametnuto.
Korupcija iz vremena socijalizma danas izgleda smešno. Menice bez pokrića, to je bio najveći skandal toga vremena; privilegije tadašnje političke klase izgledaju neozbiljno prema onome što se danas dešava; izrazi zahvalnosti za učinjenu uslugu svodili su se na poklone u vidu deficitarne robe (uglavnom kafe i flaše pića). U današnje vreme stvari su se iz osnova promenile. Otkako je Evropa prisutna na prostorima Balkana, korupcija je poprimila gigantske razmere.
Balkan je prostor na kome se prožimaju razne kulture i običaji, a tako je bilo i sa korupcionaškim običajima. Kada su došli u razne misije, Evropljani su prihvatili balkanske korupcionaške običaje. Na terenu su shvatili da može biti veoma lukrativno ako propuštaju kamione a da ih ne kontrolišu; a u njima može biti oružje, droga, ljudi, ljudski organi… Kako objasniti da tamo gde su evropske misije najprisutnije, a to su Bosna i Kosovo, korupcija cveta, švercuje se sve i svašta, gospodari rata pretvaraju se u uglednike, a mafijaški bosovi glume ugledne biznismene? Da li je moguće švercovati tolike količine droge bez znanja međunarodnih misija? Da li je moguće da toliki broj devojaka bude pretvoren u seksualne robinje, a da međunarodni zvaničnici za to ne znaju? Da li je moguće vaditi ljudima organe za prodaju bez znanja međunarodnih funkcionera?
Transformativna moć kriminala je upravo u tome da iznalazi nove metode za bogaćenje pojedinaca koje još nisu sankcionisane. Da li je pošteno kada predstavnik jedne zapadnoevropske države kaže da je ona pomogla Srbiji sa dve milijarde dolara bespovratne pomoći, a najveći deo tog novca otišao je u ruke „konsultanata“ iz te iste zemlje? Nije, ali to se ne zove korupcija. Milijarde dolara uložene su u razvojnu pomoć širom sveta, da bi se taj novac vratio u ruke raznih konsultanata, projekt menadžera, projekt evaluatora i drugih stručnjaka. Ali to se ne zove korupcija.
Izrazi zahvalnosti ili pokornosti u vidu poklona ostali su nam kao tradicija iz Osmanskog vremena. Mnogo sofisticiraniji vidovi korupcije, oni koji su u skladu sa zakonom, stigli su nam iz Evrope. Tako je načinjen svojevrstan „melting pot“ korupcionaških kultura karakterističan za ovo podneblje. Ono što se iz toga izrodilo je čudovišno — lekaru se više ne nosi prase u znak zahvalnosti što vas je operisao, ali morate da platite ako hoćete da vas pregledaju pre nego što umrete.
Tako, ako ćemo u evropskoj budućnosti morati da nosimo poklone šalterskim službenicama u Strazburu, biće to lepa budućnost, ali ako će Evropa postati ono što je njen uticaj napravio na Balkanu, bojim se da nam se budućnost smeši ledenim osmehom.
