Ne postoji momenat u novovekovnoj istoriji Srbije u kojoj državna birokratija nije zloupotrebljavala svoj položaj za lično bogaćenje, još od trenutka kada se knez Miloš uortačio sa kapetan Mišom Anastasijevićem. Vladavina Miloševih i Karađorđevih potomaka obeležena je borbom dva ekonomsko-politička klana, Hadži Tome i Babadudića, za ekonomsku i političku prevlast.
Socijalistička Jugoslavija poznavala je Zakon o poreklu imovine, ali on je primenjivan selektivno i više je koristio u svrhe obračuna partijskih klika. Tako su radnici širom Jugoslavije morali da dokazuju da su legalno kupili svaki ekser prilikom gradnje kuća, dok su partijski funkcioneri uživali privilegije i koristili moć za pribavljanje bogatstva. Afera „Agrokomerc“ nije pokrenuta zbog zloupotreba već da bi se jedan klan obračunao sa drugim.
Neprimenjivanje zakona u komunističkoj Jugoslaviji dovelo je do toga da se nelegalno sticanje imovine smatralo normalnim — ako partijski funkcioner može da mućka, mogu i ja — i uvelo je u naša društva lošu praksu koja zakon posmatra kao nešto nametnuto silom i što se mora na svaki način zaobići. U komunizmu uvek je bilo lakše ići zaobilaznim putem, pre nego legalnim.
Slično je bilo i u Miloševićevoj Srbiji, u kojoj je sistem zloupotreba zahvaljujući ratu i sankcijama usavršen. Birokrate su se podelile — jedni su otišli u privatni biznis, drugi su postali direktori državnih firmi. U tom sistemu, državne firme služile su kao „krave muzare“. Privatne firme su iz državnih raznim malverzacijama izvlačile novac i to je bio recept opstanka na tržištu.
Osim toga, zloupotrebe birokrata u spoljnoj trgovini, oko uvozno-izvoznih dozvola i kontingenata dostigle su tolike razmere da je postala javna tajna na koji način funkcioniše ortakluk između državnih funkcionera i privrednika.
Ni posle 5. oktobra sistem nije promenjen, uprkos obećanjima. Spoljna trgovina je, doduše, otvorena, ali su smišljeni novi sistemi zloupotreba u privatizaciji i ovaj put u saradnji sa državnom birokratijom. Koristeći ideju liberalizma kao pokriće, tajkuni izrasli na krilima privatizacije pokušali su da zavladaju državom uspostavljajući i vlast nad birokratijom koju plaćaju. Neretko se dešava da ljudi iz tajkunskih preduzeća zauzmu važne državne funkcije i da se, posle obavljenog posla, koji je najčešće privatizacija nekog velikog preduzeća, vrate odakle su došli.
U naizgled nerazmrsivom čvoru korupcije u Srbiji birokratija je opšte mesto, ne samo danas, već i kroz istoriju. Zato je donošenje Zakona o poreklu imovine koji će biti usmeren prema državnim funkcionerima i birokratama sjajna stvar, jer nikada do sada u svojoj istoriji Srbija nije imala takav zakon.
Pitanje je, međutim, kako će on biti sprovođen. Ako bude sprovođen selektivno, kao u vreme socijalizma, bila bi to još jedna potrošena dobra ideja. Ako bi se, uporedo sa zakonom, ojačale institucije za kontrolu finansijskih tokova i ako bi bio sprovođen dosledno, ovaj zakon bi mogao da postane od istorijske važnosti u transformaciji srpskog društva od autoritativnog u demokratsko.
Za sprovođenje zakona ove vrste potrebno je, pre svega, vreme i saglasnost celog društva. Potreban je društveni sporazum o putu kojim ćemo dalje ići, sporazum o povlačenju crte u odnosu prema državi i njenim resursima; potrebno je transformisati birokratiju od svemoćne institucije koja upravlja životima ljudi u državni aparat koji izvršava svoje funkcije.
Taj put neće biti lak, ali nije dovoljno samo započeti posao, već je potrebno dovesti ga do kraja. Ako se to ne uradi sa ovim zakonom, ako sve ostane na nivou inicijative ili ako zakon stupi na snagu, a ne primenjuje se ili se primenjuje selektivno, u političke svrhe, onda za Srbiju neće biti spasa.
