S druge strane, Srbi u BiH, koji su stvorili RS u strahu od unitarizacije i preglasavanja, već doživljenog na referendumu o nezavisnosti 1992. godine, imaju sasvim suprotan interes: izdvajanje iz BiH i eventualno, u perspektivi, ujedinjenje sa Srbijom.
Popuštanje pred zahtevima Bošnjaka i međunarodne zajednice — što od Republike Srpske u periodu od 1996. do 2006, što od zvanične Srbije od 2000. godine do danas — nije shvaćeno kao znak dobre volje, nego kao znak slabosti. Dovelo je do toga da predsednik Dodik, ojačan podrškom Rusije, koja je i sama nezadovoljna međunarodnim poretkom kreiranim na njenu štetu posle hladnog rata, krene u aktivnu borbu za vraćanje nadležnosti sa nivoa BiH na nivo RS, usput stalno preteći referendumom o nezavisnosti u određenim povoljnim međunarodnim okolnostima.
A Srbija? Ona u svemu ovome, od 2000. godine do danas, vrlo aktivno, čak snishodljivo, „pruža ruku pomirenja“, koja nekako uvek ostane u vazduhu. Kao da nije dovoljno to što je zvanični Beograd osudio sve zločine počinjene nad nesrpskim stanovništvom širom bivše SFRJ, što je Srbija uhapsila i izručila sve optužene pred Haškim tribunalom, što su najviši državni zvaničnici tri puta bili da odaju počast žrtvama zločina u Srebrenici, i to bez zahteva za recipročnim činom…
I posle napada koji se dogodio u Srebrenici, čitava srpska kulturna, intelektualna i politička javnost i dalje insistira na tome da „ruka pomirenja ostaje ispružena“. Jedan od odgovora na to stigao je iz Rijaseta Islamske zajednice BiH — da premijer Vučić treba da se vrati u Potočare sa „vencem priznanja genocida“.
Posle svega, postaje jasno kako bošnjačka strana zamišlja pomirenje: RS i Srbija treba da priznaju „agresiju na BiH“ i „genocid“, a potom Srbija treba da učestvuje u uterivanju RS u unitarnu Bosnu i Hercegovinu.
Među pojedincima u bošnjačkom i srpskom narodu pomirenje je svakako moguće, i to se vidi upravo na primeru Srebrenice, gde se suživot Srba i Bošnjaka ipak ostvaruje. Kakav-takav, ali ipak suživot. Problem nastaje kada se stvari izdignu na viši nivo, na nivo dva nacionalna korpusa koja imaju, to je sada postalo kristalno jasno, međusobno oštro suprotstavljene, gotovo nepomirljive interese.
Znajući sve to, Milorad Dodik je ponudio možda i kompromisno rešenje — povratak na izvorni Dejton. Srbi bi odustali od ideje referenduma o nezavisnosti i želje da se odvoje od Bosne i Hercegovine, a Bošnjaci bi odustali od unitarizacije i majorizacije druga dva naroda u BiH.
Na ovu ponudu Dodik još uvek nije dobio nikakav odgovor, što i ne čudi. To su ti interesi. Nepomirljivi.
Prvi deo teksta možete pročitati ovde.